ЈЕДИНО МИ ПРЕОСТАЈЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЈЕДИНО МИ ПРЕОСТАЈЕ

                Једино ми преостаје да се ослањам на речи. Али, како да их распоредим? Повежем? Да не висе. Да не одлете небу под облаке. Превисоко. Како бих могао да их дохватим. Када ветар утихне. А, глад се у души смири за њима.

                Убеђен сам да је у речима све потребно. Ваздух. Вода. Наравно пречишћени. Као и мириси избављења из неприлика са разумевањем реалног света. Које је Бог подметнуо себи. Да би створио и поделио места за светлост и таму. За Адама и Еву. Да их гледа док Еденском врту незабринуто отварају Пандорину кутију страсти. А, не знају шта су у њој и њима нашли.

                Зато ми једино преостаје да се ослањам на речи. Али, где да оставим доступном тако велику њихову књигу (са)знања? Зато је за веровање да се читав живот претвара у чин одлажења у ништа. У оно што је, макар мало, било сачувано у речима. И њиховим описима док сам се ослањао на њих. И њихова посланства. У сваком мом тексту. И у сваком мом погледу непреведеном на њих и њихов језик.

На Благовести господње 2019.