ПОГОВОР

САША РАДОЈЧИЋ

ПОГОВОР

(за књигу песама Зорана М. Мандића „НИСАМ НИКАД НАПИСАО ПЕСМУ КОЈУ САМ МОГАО ДА НАПИШЕМ, ИП „Просвета“, Београд, 1997.)

            Они који пажљивије прате развојне промене у савременој српској поезији, свакако су запазили да крај века (и миленијума) у делима српских песника доноси значајне промене песничких приоритета. Док на једној страни неосимболистичко песништво доживљава најсјаније тренутке и даје зрела, збиља врхунска остварења (И. В. Лалић, Б. Радовић), песници неоавангардне оријентације пролазе кроз крупне преображаје (М. Петровић, И. Негришорац), а оживљавање различитих форми традиције постаје основна преокупација – на другој страни наглашено критички тон седамдесетих прераста у све наглашеније меланхолични основни тон краја миленијума.

                Индивидуални развој песника Зорана М. Мандића у многим важним тачкама поклапа се са општим развојним менама савремене српске поезије. Овај песник, који је своју стваралачку авантуру започео у знаку критичко-иронијског песништва (о једној грани те варијанте савременог српског песништва одлично је писала Т. Лукић у „Другом лицу“) – кроз низ песничких књига објављених у крупном замаху између 1989 („Читаоница“) и 1997 (збирка о којој је овде реч) дошао је до изразито лирског става, којим све више провејава меланхолично расположење. Важно је, међутим, да се Мандић није одрекао ни критичко-иронијских „удара“, тако да текст његове песме постаје све разуђенији, смислено све богатији, поприште на којем се сукобљавају разнородне енергије поливалентног, расутог дискурса крајем миленијума. Због ових својих особина, новија поезија Зорана М. Мандића постала је значајна и у контексту општег развоја савременог српског песништва, на шта су поједини критичари, али и проучаваоци српске књижевности на страним универзитетима, већ указали.

                Рукопис нове Мандићеве књиге садржи два циклуста: „Кратке осетљиве песме“ и „Дуге осетљиве песме“. Узајамна игра ироније и лиричности, дакле, отпочиње већ насловом. Али наслови циклуса нису пуки трик; напротив – они дају сигнал да у песмама треба да тражимо (а није тешко пронаћи) топле, из породичног круга потекле емоције, нескривене благе осећајности који су некад чинили ткиво поезије, и који су поново постали њене градиво.

                У првом циклусу, Мандић је дао више добрих и неколико одличних песама; требало би указати посебно на песме „Шта су могли велики песници у младости“, „Она“ и „Гном“; такође и на одређене слике које Мандић систематично, али и слободно и непредвидиво, сеје по тексту: „У питању је сасвим лично задовољство / А све почиње незадовољством“, „мрака“ који у цик зоре помаже дану да не побаци / своју светлост“, и низ слика у одличној песми „Поезија се пише руком“.

                Други циклус доноси песме/поеме сачињене из више фрагмената, што допушта песниковом погледу да шире и из различитих углова осмотри „предмет“ песме. У овом делу књиге се налази и песма која је збирци позајмила наслов, и која је, кратко речено, одлична. Такође би читаоцу посебно требало скренути пажњу на целину „Разговори из парка“, пошто је реч о песми у многим тачкама друачијој од целине збирке. Пре свега, ово је изразито наративна песма, ово је затим песма у којој Мандић, ступивши на гранични праг исказивости, једноставно одлучује да проговори подразумеваним језиком, иза којег више не стоји никаква теорија, него само доживљај времена и света, песма која говори о души, песма која уводи у Тишину, у безмерни простор пре и после Речи...

                Препоручујући ову књигу издавачу и будућим читаоцима, још једном хоћу да нагласим да је она део истрајног ауторског пројекта, чије промене и преображаји стоје сасвим у контексту најинтересантнијих поетичких мена српског песништва на крају века и крају миленијума. Ова поезија је једна од оних на које треба најозбиљније рачунати у новом веку који нам се отвара.

4. маја 1997.

НАПОМЕНА

                Овај текст под насловом „ПОГОВОР“ објављен је у мојој књизи песама „НИСАМ НИКАД НАПИСАО ПЕСМУ КОЈУ САМ МОГАО ДА НАПИШЕМ“ (ИП „Просвета, Београд, 1997, уредник Чедомир Мирковић), стр. 65-67.

Саша Радојчић и Зоран М. Мандић, Сомбор 1999.

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

                Саша Радојчић (1963) пише поезију, есеје и критику, са немачког преводи текстове из филозофије и њој сродних области. Предаје филозофију уметности на Факултету ликовних уметности у Београду. Објавио је више књига песама: Узалуд снови  (1985), Камерна музика (1991), Америка и друге песме (1994), Елегије, ноктурна, етиде (2001), Четири годишња доба (2004), Cyiber zen (2013), Дуге и кратке песме (2015).

                Објавио је критике и огледе: Поезија, време будуће (2003), Провидни анђели (2003).

                Објавио је студије: Ништа и прах. Антрополошки песимизам Стеријиног Даворја (2006), Стапање хоризонта. Песништво и интерпретација песништва и филозофској херменеутици Ханса Георга Гадамера (20109, Разумевање и збивање. Основни чиниоци херменеутичког искуства (2013), Увод у филозофију уметности (2014).

                Објавио је преводе: Ханс Георг Гадамер, Похвала теорији (1996), Ханс Георг Гадамер, Филозофија и поезија (2002), Вилхелм Дилтај, Доживљај и песништво (2004), Ридигер Зафрански, Зло или драма слободе (2005), Ернст Јингер, Дроге и опијеност: приближавања (2007), Ханс Георг Гадамер, Ко сам ја и ко си ти) (2009), ерман Кајзерлинг, Јужноамаеричке медитације (2015).

                Живи у Сомбору.