ЕЛЕГИЈА О БРЗО ПРОШЛОМ ВРЕМЕНУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЕЛЕГИЈА О БРЗО ПРОШЛОМ ВРЕМЕНУ

Сећање на писање Константина Кавафиа

Одлазимо

Пролазимо

Силазимо

Као у дубоки

Римски бунар

У Београду

Свима нам се исто

Пише па и оном твом

Константину Кавафиу

Рекла би критички

Моја мајка Драгиња

Протествујући тако

Што сам као гимназијалац

Када је то изговарала

Више читао и писао поезију

Него вежбао задатке из

Математике

А бих њен понос

На родитељским састанцима

Када је на сваком од њих

Објављивано да сам из тог

Истог предмета добио

Највишу оцену за

Контролне и писмене

Задатке

Сећам се да ме ја мајка

Пожуривала да прескочим

Нека своја писања да би се

Што пре нашао пред

Вратима будућности

Како би ме она

Као сјаног младог адвоката

(При)казивала својим

Другарицама из распршених

Времена 

Садашњости и прошлости

Када сам коначно одлучио

Да јој у госте на кафу доведом

Песника Константина Кавафиа

Све је већ било касно

Због њеног одласка и

Силаска у онај други

Непрескочиви свет

Штета што ми тим растанком

Пропаде

Грађа за наставак ове песме

Замишљене  као

Елегија о брзом прошлом времену

Уторак, 14. априла 2020.

На уводној фотографији изнад наслова
песме налази се репродукција једн еод
слика Сергеја Апарина.