ЗОРАН М. МАНДИЋ
ПИСМО ИЛИ ГЛАВА
Дејан Богојевић: ГРАНИЧНИ ПРЕВОЈИ ПЕСМЕ,
Друштво за афирмацију културе Пресинг, Младеновац, 2019.
Улазак
у сваку књигу, поготово ону која је структурално подељена на тематске
„плацеве“, илити, циклусе, прилично отежава, колико њено разумевање, толико и
истраживање њених песмотворних – „граничних превоја“, У тим потешкоћама најтеже
је са олаким тумачењем употребљених речи, које у поезији имају и врше разне
улоге: „по оцу“, „по мајци“, „по цитатима“, или „по римама“, које, усуђујем се
да кежем, личе – на „малокрвне пахуљице“ оденуте у хаљине „лутајуће мелодије“.
А, коју песници, мање, или, више прихватају, као, неку врсту апстрактног
„просипање речи“ молитви, самерених у
формама и фразама пропагандних „отежалих стихова“, кроз које без навучених
застора на окна њихових прозора – струје сећања. НКроз болна притискања кичме
књиге на превојима отисака осећања када се грле успомене на оца и мајку. За
њихову љубав и подршку. И добро одабрани, па пролошки уденути, позив немачког
филозофа, композитора и песника Фридриха Ничеа – да се не изгуби храброст, како
би се сачувало веровање због све тежег прихавтања емотивних чињеница живота. И
оне врсте суштинске присности, која два „стара створења“, син и мајка –
транспарентно поздрављају једно у другом.
Као просветлење. И уземљење у веру.
Зато
је тумачу увек тешко, када се, пре свега, као читалац, нађе, или, (за)деси
наспрам песама „закопчаним до грла“. Стешњених, између надуваних лексичких
запремина драматично асиметричних дилема и оклевања да се жртвују снови и све
друго важно, како би се допрло до крајносних ивица „граничних разлога“ због
којих је песник своје „кратке песме“ и друге „булијаде“, од пре, узимао,
постављао и посвећивао у облику коментара посвећених остљивостима, као што и
рекох – дилема и оклевања уоченим и забележеним у вибрацијама „душе и тела“.
Откуцају чула на поемичном порталу дубоке носталгије за онима којих нема. За
оне „најсјајније од свих“. Који насељавају „набоље колоније“ поезије. И њеног блаженог
топонима у којем заиста треба умећа да се „пољуби крст“, како би се препознао
„чудан звук јутра“. А, и шта би свеколико буђење трава, облака и песника – без
тог звука.
Овом
књигом, њен аутор, као да је намерно хтео да заголица читалачку машту питањм о
ивицама и вакумима „граничних“, па и заграничних „певоја песме“. Над којом је
ваздух испуњен њеном „тешком носталгијом“ и низом „затворених“ и до „грла
закопчаних“ писама: футуристичких, еротских, мистичних, пророчких и других
разноразних. А, увек је тако и било у поезији, клада песник заурла и викне –
Писмо, или глава.
Нема коментара:
Постави коментар