ОД ПРОМИШЉАЊА ФЕНОМЕНА РЕЧИ "ПОСТ-ИСТИНА" ДО ДАНИЛА КИША И ЈОСИФА ВИСАРИОНОВИЧА СТАЉИНА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

                    ОД ПРОМИШЉАЊА ФЕНОМЕНА РЕЧИ 

            "ПОСТ-ИСТИНА" ДО ДАНИЛА КИША И ЈОСИФА 

                      ВИСАРИОНОВИЧА СТАЉИНА

               У "Спорт кафеу 365", који се налази на титравој урбанистичкој граници између Новог Београда и Земуна, у Кенедијовој улици 18 а, као да се већ увелико зачела и занела традиција једног важног интелектуалног и књижевно стваралачког окупљања и дружења, а све то захваљујући Ђорђу Д. Сибиновићу, који, готово алхемичарски, маштовито сопствене погледе на свој живот и животе других људи око себе, уписује у ткива, фабуле и жанровске синхразије аутентичних романа, есеја и поезије са Шекспиром и Лав Толстојем у неким њеним насловима, па и "насељима белих (и других) кућа" . У недељу 29. јула у ту традицију дружења, без унапред написаног сценарија, а камо ли манифеста, уписала се деветочлана група невероватно занимљивих појединаца чије се загонетности мере, а ако Бог да и мериће се, са интелектуалним и другим разликама, које их деле у "политици" поимања света, статуса и мандата његових фигура, које их окружују, па и онда када симулирају своје сопствене потезе и политике. У јату тих различитости, као што већ истакнух у овом тексту, нашли су се, у последњој недељи јула, заједно са већ поменутим Ђорђом Д. Сибиновићем; Коста Николић, Живадин К. Митровић, Радомир Глушац, Владо Николић, Борислав Бора Балаћ, Миодраг Кривокапић, Јован Пејчић и Зоран М. Мандић, дакле група из које нису сви, на дружење, као по каквој политичкој команди, стигли у исто време, већ су пристизали у размацима, каква су им диктирали часовници њихових непромењивих нахођења. Али, о карактерима тих непроменљивости, могло би се узалудно надугачко и нашироко причати,писати и полемисати, а да се при том ништа не би променило, па чак ни европски првак у ватерполу 2018. године. Због потребе поштовања концизности приче, која се у овом смутном времену не може ниодкуда увести, рећи ћу да је један од присутних чланова дружбе препотентно потегао реч "пост-истина" и то по "Оксфордском речнику" настојећи да афирмише њену тобожњу кондицију за одражавање стања у којем су чињенице мање важне од осећања, у суду о томе, управо како се о томе писало и у српској дневној штампи и на профилима друштвених мрежа. Иницијатор потезања речи о "пост-истини", држао се, као историчар, полемике око коришћења те речи као придева и њеног одношења на околности у којима објективне чињенице имају мањи утицај на обликовање јавног мњења, него реакције у друштвеним или личним појединачним ставовима. Употребом низа непланираних дигресија, у чему су се утркивали најнестрпљивији говорници тако се стигло до изношења разних судова о Данилу Кишу, Стаљину, Максиму Горком, Николају Берђајеву...Говорило се и отимало за реч без пардона и "пуцало" из свих оружија - једни на друге, опет без пардона. А, све то као да је сваком од њих као главни и уз то најважнији критеријум било јачање само њиховог мишљења као највалиднијег извора информација у ширењу неповерења према чињеницама које износи самопрокламована књижевна елита и њени још увек "живи" неокупани" лидери и букачи. Ова импресија има многе своје наставке, као и онај о речима, који обелодањује правило "Оксфордског речника" по коме свака реч да би ушла у тај речник мора претходно да се користи најмање 10 (десет) година у медијима и књижевности, без обзира колико се о једном таквом феномену надметали: доктори правних и историјских наука, песници, адвокати, историчари уметности и књижевности, а посебно они, који су на таласу само свог мишљења, у недељу 29. јула  ове Господње 2018. године угледали Данила Киша како мирно и нечујно седи сам за столом у углу прелепе, лепотом парковске природе, обојене летње баште београдског Спорт кафе 365 у Кенедијовој улици 18 а.