Ел Греко
Христ који носи крст
ЗОРАН М. МАНДИЋ
УЏБЕНИК ПОЕЗИЈЕ
Често се сећам, све чешће и
интезивније, од када сам све убрзаније, узбидљивије и непомирљивије почео да
старим, да сам као гимназијалац сањао
како пишем уџбеник поезије. У том сну ми је све било чудно, од собе, у којој сам,
међу зидовима од „дебеле“ тишине, седео за великим храстовим столом, до самосвести,
о чињеници да до тада, још увек нисам, написао ни једну песму. А, и мало је
било могућности да се из бољшевичког круга сиромашне породице са Светим Јованом,
у којој је владао математички дух мог брата Душана, докопам неке од ретких
књига које би ми помогле да напишем тај уџбеник. И, да га по том лансирам у
свет у који је из дана у дан пристизао све већи број књига. Али, како год то
звучало нестварно – не сећам се лика побуде који ме је, као младића, ученика на
природно-математичком смеру, водио ка тој, за ондашње време, опасној авантури.
Између та два, и једина, пола сећања, некако пребрзо се истопила младост, која
је на првом месту морала да ме штити од мене самог. И од оне врсте
надобудности, која је претила да ме скрене с пута, који би ме сулудо заведеног
одвео у кошмар и безнађе. Нешто од тога сам, пре започињања писања мистериозног
уџбеника поезије, записао у дневнику, који ми је недавно, после толико година
страственог чекања, да га коначно отворим, неко свирепо и нељудски украо са
мноштвом: других драгоцених успомена, вредно сакупљених књига, рукописа и
писама.Тако да је, после те крађе, остао само горки мук неверовања, да са
причом о идеји гимназијског писања уџбеника поезије, не могу даље без белешки
из мог украденог дневника, са тврдим тамно-зеленим корицама А-4 формата. И све
би остало у границама тог мука да једне ноћи он није, из свог црног свиластог
сатена, проговорио, мирно и сабрано, онако како нас је мајка у детињству
саветовала да не погрешимо у важним стварима. Као, на часу из српског језика
када сам требао у неколико реченица да образложим суштину романа “Браћа
Карамазови” Фјодора Михаиловича Достојевског, или да у
пуном трку, као лево крило, центрирам лопту на главу мог брата Душана. На
фудбалској утакмици која се играла на све или ништа. Између два најбоља улична
тима у граду препуном српских досељеника из Лике, са Баније и Кордуна.И нађоша
које су чиниле старе Швабе и Мађари. Сећам се да ми је брат Душан, после те жестоко грубо одигране
победничке утакмице, рекао – све је било као поезија, са пуно ритма и мелодије,
коју, у било чему, захтева свака течна игра. На његове речи сећам се да сам
брзоплето приступио питањем – да ли то значи да сам и ја, играо и центрирао,
као песник. На моје велико разочарење брат ме је, само, иронично погледао и
рекао – не, не значи то, али ова утакмица и наша победничка игра са којом сам
ја командовао из везног реда, ако је добро упамтиш, помоћи ће ти да напишеш
уџбеник поезије. Али, како да то учиним поред лопова који недавно испружише
своје дрске и прљаве руке? Можда је од свог тог (не)сећања у мом срцу
најважније веровање да мој украдени дневник још увек, после толико несрећних
година, живи код неких добрих људи код којих на „чашицу разговора“, с времена
на време, свраћају Ф. М. Достојевски, моја мајка Драгиња и мој брат Душан. Као
часна и добра дружина. И чекају сусрет сам мојом левокрилном маленкости? Можда?
2018.
Нема коментара:
Постави коментар