ЛИКОВНЕ ПРИЧЕ ЈЕДНОГ СЛИКАРА
У последњем овогодишњем броју,
1291-92 за новембар- децембар господње 2019. КЊИЖЕВНИХ НОВИНА
Удружења књижевника Србије, објављен јр приказ ЗОРАНА М. МАНДИЋА у којем је
представљена Монографија „У ПРОСТРАНСТВУ СЛИКЕ“ сликара ЗОРАНА СТОШИЋА ВРАЊСКОГ,
а коју је приреди Сава Степанов.
ЗОРАН М.
МАНДИЋ
ЛИКОВНЕ
ПРИЧЕ СА ИКОНОСТАСА ЈЕДНОГ ЖИВОТА
Ових дана, иако у ЦИПУ стоји да
се то десило господње 2018., из штампе се појавила Монографија „У ПРОСТРАНСТВУ СЛИКЕ“, коју је
приредио познати новосадски историчар
уметности - САВА СТЕПАНОВ, а укојој је на 311 страна – осветљен, више него
полувековни, ликовни пут и стваралачка „епопеја“ сомборског сликара ЗОРАНА СТОШИЋА ВРАЊСКОГ (1936, Врање). Листајући
ову монографију, као својеврстан „извештај о раду“ њеног главног јунака, може
се веома успешно, из његовог прегледа, извршити увид о том „раду“, коме је тај
„главни јунак“ - Зоран Стошић Врањски, у ликовном пољу - посветио више од пет
деценија свог реалног живота. У атељеу и по бројним галеријским просторима. У
земљи и иностранству. А, што значи да сваки заинтересовани читалац, пре свега,
као поклоник Стошићевог сликарства, може наћи обиље библиограгских ставки и
читавог низа критичких запажања познатих аутора попут: др Павла Васића, Милоша
Арсића, Ђорђа Јовића, Срете Бошњака, академика др Тихомира П. Анђелића,
Василија Б. Сујића, Ђорђа Кадијевића, академика Миће Поповића, Беле Дуранциа и
др. Уз важну напомену да свака „ставка“, дужине неколико редова, или страница,
придоноси причи о колекционарском духу, самоодговорности и вредноћи с којом је
Зоран Стошић Врањски годинама и деценијама сакупљао, сакупио и штитио мноштво,
да се не каже море, података и других детаља, које је уредно слагао и чувао за
пласирање у овквој издавачкој прилици. А, Бога ми, и графичко-дизајнерској
представи.
У рукописном делу, одељку, или
депоу, те архивске, па и музејске, ризнице/чуварнице – нашли су се и текстови,
новинских и критичких карактера, интонација и формата, које је у том
вишедеценијском одломку прошлог реалног времена – потписивала рука моје
маленкости, илити, лично песник - ЗОРАН
М. МАНДИЋ. Те текстове сам објавио на страницама новина и часописа:
Политике (Београд), Дневника (Нови Сад), Недељног Дневника (Нови Сад),
Православља (Београд), Ликовног живота
(Стара капетанија, Земун), Сомборских новина... Признајем да за потребе
овог текста, баш и нисам имао довољно концентрисаног стрпљења, како би ауторске
прилог мог мишљења – посебно, хронолошки, или како год другачије, послагао, а
потом – издвојио, као неку врсту анекса. Зато сам се и одлучио да моје мишљење
о овој монографији позајми из једног мог ранијег текста, или, „резимеа грађе за
једно житије“, а које, помало допуњено и преаранжирано, гласи:
„Оно
што је најважније за сваког аутора, без обзира на карактер духовне области или
поља у које је Божијом вољом, изабранички послат да ствара, или помаже
стварање, сликар Зоран Стошић Врањски – нанизао је своје слике као реченице. Он
претура у њима по чињеницама живота. По искушењима метафизике на која га
наговарају „спорови“ разних имагинарних и еггзистенцијалних загубљењ. У шуми
математичких прорачуна разлика између неба и земље. И поштовања дужности
грешака да сав тај рачун закомпликују говором непристајања на које нас навикава
глас сопственог срца. Врањски је сликао иконостас једног живота.
Непропустљивог, тамног и целовитог као
време. И не мора више да понавља исте приказе. Нити да слика доказе њихове
повести. Идући, у свему томе, малом, стрмом, кривудавом и опасном стазом –
Зоран Стошић Врански једноставно на олтар свог ликовног стваралаштва – приносио
своју уметничку судбину. Своју сликарску нарав. За коју је довољно рећи: Зна –
напамет, на јави и у сну. Читаво једно врањско житије. Уз поглед, бачен, или
разбацан – горе ди доле. По вољи Божијој.“
За
крај у овом „извештају“ да придодам и следећу завршну реченицу: „Био бих заиста
нескроман – када бих помислио, а камо ли покушао, да још нешто додам свом мишљењу о овој књизи –
сећања и подсећања, која ће, ето – живети и после нас. Надајмо се – дуго.“.
