1. јануар 2020.

ЛИКОВНЕ ПРИЧЕ ЈЕДНОГ СЛИКАРА



                       ЛИКОВНЕ ПРИЧЕ ЈЕДНОГ СЛИКАРА

            У последњем овогодишњем броју, 1291-92 за новембар- децембар господње 2019. КЊИЖЕВНИХ НОВИНА Удружења књижевника Србије, објављен јр приказ ЗОРАНА М. МАНДИЋА у којем је представљена Монографија „У ПРОСТРАНСТВУ СЛИКЕ“ сликара ЗОРАНА СТОШИЋА ВРАЊСКОГ, а коју је приреди Сава Степанов.




                                             ЗОРАН М. МАНДИЋ

 ЛИКОВНЕ ПРИЧЕ СА ИКОНОСТАСА ЈЕДНОГ ЖИВОТА


            Ових дана, иако у ЦИПУ стоји да се то десило господње 2018., из штампе се појавила Монографија „У ПРОСТРАНСТВУ СЛИКЕ“, коју је приредио познати  новосадски историчар уметности - САВА СТЕПАНОВ, а укојој је на 311 страна – осветљен, више него полувековни, ликовни пут и стваралачка „епопеја“ сомборског сликара ЗОРАНА СТОШИЋА ВРАЊСКОГ (1936, Врање). Листајући ову монографију, као својеврстан „извештај о раду“ њеног главног јунака, може се веома успешно, из његовог прегледа, извршити увид о том „раду“, коме је тај „главни јунак“ - Зоран Стошић Врањски, у ликовном пољу - посветио више од пет деценија свог реалног живота. У атељеу и по бројним галеријским просторима. У земљи и иностранству. А, што значи да сваки заинтересовани читалац, пре свега, као поклоник Стошићевог сликарства, може наћи обиље библиограгских ставки и читавог низа критичких запажања познатих аутора попут: др Павла Васића, Милоша Арсића, Ђорђа Јовића, Срете Бошњака, академика др Тихомира П. Анђелића, Василија Б. Сујића, Ђорђа Кадијевића, академика Миће Поповића, Беле Дуранциа и др. Уз важну напомену да свака „ставка“, дужине неколико редова, или страница, придоноси причи о колекционарском духу, самоодговорности и вредноћи с којом је Зоран Стошић Врањски годинама и деценијама сакупљао, сакупио и штитио мноштво, да се не каже море, података и других детаља, које је уредно слагао и чувао за пласирање у овквој издавачкој прилици. А, Бога ми, и графичко-дизајнерској представи.
                У рукописном делу, одељку, или депоу, те архивске, па и музејске, ризнице/чуварнице – нашли су се и текстови, новинских и критичких карактера, интонација и формата, које је у том вишедеценијском одломку прошлог реалног времена – потписивала рука моје маленкости, илити, лично песник - ЗОРАН М. МАНДИЋ. Те текстове сам објавио на страницама новина и часописа: Политике (Београд), Дневника (Нови Сад), Недељног Дневника (Нови Сад), Православља (Београд), Ликовног живота  (Стара капетанија, Земун), Сомборских новина... Признајем да за потребе овог текста, баш и нисам имао довољно концентрисаног стрпљења, како би ауторске прилог мог мишљења – посебно, хронолошки, или како год другачије, послагао, а потом – издвојио, као неку врсту анекса. Зато сам се и одлучио да моје мишљење о овој монографији позајми из једног мог ранијег текста, или, „резимеа грађе за једно житије“, а које, помало допуњено и преаранжирано, гласи:
                „Оно што је најважније за сваког аутора, без обзира на карактер духовне области или поља у које је Божијом вољом, изабранички послат да ствара, или помаже стварање, сликар Зоран Стошић Врањски – нанизао је своје слике као реченице. Он претура у њима по чињеницама живота. По искушењима метафизике на која га наговарају „спорови“ разних имагинарних и еггзистенцијалних загубљењ. У шуми математичких прорачуна разлика између неба и земље. И поштовања дужности грешака да сав тај рачун закомпликују говором непристајања на које нас навикава глас сопственог срца. Врањски је сликао иконостас једног живота. Непропустљивог,  тамног и целовитог као време. И не мора више да понавља исте приказе. Нити да слика доказе њихове повести. Идући, у свему томе, малом, стрмом, кривудавом и опасном стазом – Зоран Стошић Врански једноставно на олтар свог ликовног стваралаштва – приносио своју уметничку судбину. Своју сликарску нарав. За коју је довољно рећи: Зна – напамет, на јави и у сну. Читаво једно врањско житије. Уз поглед, бачен, или разбацан – горе ди доле. По вољи Божијој.“
                За крај у овом „извештају“ да придодам и следећу завршну реченицу: „Био бих заиста нескроман – када бих помислио, а камо ли покушао, да  још нешто додам свом мишљењу о овој књизи – сећања и подсећања, која ће, ето – живети и после нас. Надајмо се – дуго.“.

Нема коментара:

Постави коментар