ЗОРАН М. МАНДИЋ У МОНОГРАФИЈИ АПАТИНСКЕ ГИМНАЗИЈЕ

                   ЗОРАН М. МАНДИЋ У МОНОГРАФИЈИ

                             АПАТИНСКЕ ГИМНАЗИЈЕ

                У Монографији Гимназије Никола Тесла Апатин, која је објављена у два издања, 1998. и 2012. године, поводом јубиларних обележавања  35. и 50. година постојања ЗОРАН М. МАНДИЋ  (1950, Владичин Хан) је, као истакнути савремени српски песник, заступљен у рубрици Гимназијалци у књижевности и уметности. Мандић је у Монографији истакнут као књижевни стваралац, који је апатинску гимназију похађао, као ученик њене четврте генерације, на природно-математичком смеру, да би је успешно завршио школске 1968/69 године. Мандићу је у оба издања Монографије објављена песма Последњи танго са мраком преузета из његове књиге песама Крај сезоне (Библиотека 37, независна издања, Сомбор, 1991.)

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОСЛЕДЊИ ТАНГО СА МРАКОМ

Земља

у  своје поре одлаже

читаве комаде живота

Беживотна људска трупла

налазе у њој целину свог           

мрака

Испод                                     

бесмртне земљине коже

преплићу се одводи и доводи

мрежа

велике алхемичарске лабораторије

Трагови земљиних пора                                 

неуписиво стоје на граници

небеских мапа

тамо где је мрак после Христа

заиграо танго са светлошћу

тамо где је устручавање

светлосне невиности

остало само белило и

романтични крик плашљиве дуге док

Кишни човек

Силази низ земљине поре у своју

Заблуду

да би у једној од одаја велике

алхемичарске лабораторије

одиграо последњи танго са мраком

ТРЕНУТАК

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ТРЕНУТАК

Тренутак је

станица ненаписане вере

без предигре

да се и у сну доживи

разлије и потамни на

светлуцавој површини

Они који долазе с разлозима да

трпе земљу и

сферна исходишта у

откуцавању

надмећу се у облицима али

пре него они умиру с речима

Тренутак

траје у свим ненаписаним верама

Они који долазе без разлога

уживају у његовом неприсвајању

достојни да заобиђу и једну такву својину

Ова песма објављена је у песмозбирци АПАТИН И ПЕСМЕ ОД ПРЕ у издању ИП СВЕТОВИ, Нови Сад, 1998.  

PORUKA, LAVANDA

ZORAN M. MANDIĆ

PORUKA, LAVANDA


Našao sam hartiju
ispod jastuka moje majke
koju je čuvala na dnu škrinje
u lavandi
Na hartiji je bila poruka
ispisana mojom bivšom rukom
u nekom drugom vremenu
na nekom drugom mestu
Otisci slova svedoče
o hrastovoj ploči stola
ali ne znaju ništa o tome
ko sam bio
kako sam se odazivao
koju sam slavu slavio
U kratkoj poruci je stajalo
da i dalje ne grešim
da se u čula uzdam
da ljubim češće
i često se zaljubljujem
Ništa od mudrosti filozofa
nijedne aluzije u poruci
Nežno sam savio hartiju
i zaklopio oči
slika se sama otvorila
Naspram mene sedeo sam
za velikim hrastovim stolom
i pisao sebi poruku
A onda ustao
i s puno ljubavi je odložio pod
jastuke na dnu mamine škrinje
u lavandu

ЗАПАЖАЊЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЗАПАЖАЊЕ

Страшне се зачињу песме и

они који пишу и они који слушају/читају

играју новим картама

Мудрији мрмљају о иронији

док они други и трећи веселе се

крају некакве сезоне 

Надошле риме ремете тишину игре

употребљавају страшне речи

рецитују сонете

Пљује се по поду и прошлим ликовима и

Ликује на спроводу страха

Само шта у ковчеге ставити

Шта са неподмитљивим питањима

Унутра

срце меша крви сели

неполудели ваздух

 без провизије

без посебних захтева

Најтеже је тумачима и

иронији је тешко

Каже се

да се остварила премештањем

тематског акцента

да је суочена с проблемима своје

конституције

односно самоодржања

док метод певања остаје неизмењен

осим у мери која је диктирана

специфичношћу самог предмета и

све то спрам повесно егзистенцијалног

окружења

Јесте то је распад

Криза страсти

Завладали недовршени интелектуални и уз то

Започети песници

Дивљају

2.

Из које то образовности узимати

парче лирског предмета

његов дух

Шта је то што може да те убрза

да ти учини реалнијим немир

који излази који тражи провизију

који с иронијом има тајни уговор

који се користи њеним искључивим средствима

Језиком

Говором

њиховим псеудо заменама

 Појединачно искуство опстаје

Оно формулише неке одговоре

Оно очитава начине каналисања излаза

из ћорсокака

количину потрошене енергије

висину притиска у затвореним просторима

празним

Оно се одужује јачем и не посустаје

пред њим

Оно брине о свом ТВОРЦУ и претвара се у његову

ОПРЕЗНОСТ

КАДГОД ЗАШКРИПИ С ВИСОКИМ ЗАХТЕВИМА

С општим местима

Са смртима уметника и није то обична

о рубној или целовитој

ПРЕДСТАВИ

Зидови храма су и тако исликани

ЗИДОВИ ПЕЋИНА

3.

Преварени то више нису

Ова песма је објављена у збирци песама КРАЈ СЕЗОНЕ у издању Библиотеке 37, независно издање, књига 13, издавачи др Стојан Бербер и Зоран М. Мандић, штампа ГИТП Просвета Сомбор, 1991. Ликовно решење насловне корице за ову књигу урадио је Петар Гуглета, познати сомборски сликар, карикатуриста и дугогодишњи технички уредник Сомборских новина.

У НЕЗАМЕЊИВОМ ВРТУ ЛЕПОТЕ ЖЕНЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

У НЕЗАМЕЊИВОМ ВРТУ ЛЕПОТЕ ЖЕНЕ

                На својим новим платнима академски сликар НИНО КУСТУРИЦА наставља непрекинути низ слика на којима варира форме фигура неперсонализованих ликова жене. Те варијације су најближе оном тесту препознатљивог ликовног испитивања фигуративних граница у коме њени аутори настоје да телесни феномен жене прикажу као један од најдоминантнијих поседа есенцијалне лепоте стварности. Кустурица то настојање, овог пута у циклусу од четрнаест платана великог формата, тематски реализује кроз сплет ликовних осврта у којима свет његових визуелних експресија помно прати вибрантне промене стања у које жена амбивалентно ступа као маштовито и загонетно телесно излагање. У том, пре свега, инспирацијском пољу Кустурица телесну лепоту жене симболички веже за узвишени значењски мит муза уметности, поезије и музике тражећи у тој митологији „препоруке“ и решења за сагласја у поступку имагинирања: поза, гестова, покрета и мистериозних погледа жене, лицем увек окренуте свету других сензација и фантазија. Пред Кустуричиним сликама радознало посматрачево око лако може да упадне у замку утиска, који ирационално навијачки лепоту жене уздиже изнад лепоте уметности. Али, постоје и они други погледи, који ће у тој замци утиска препознати Ничеово филозофско упозорење по коме је душа само једна реч за тело, а тело велика мудрост, мноштво са једним смислом, рат и мир, стадо и пастир. 

Кустурица на својим уљаним сликама фигуративне моделе измаштаних фигура жене сместио у осетљив простор између две слике, једне, или „управне“ уметничке емисије, која репрезентује темат мотивског језгра, и оне друге пратеће „иза“ са енергијом дејства снажног колористичког рефлектора чији валови сежу из готово пејсажне позадине. У тој композиционој поставци врхунски су усаглашени ритамски и хармонијски планови „спољне“ и „унутрађње“ слике у смислу да се допуњују и што својим ликовним „хумусима“  метафорички исхрањују једна другу. Богатство боја на Кустуричиним сликама, како оним пастуозно „тешким“, тако и оним другим лазурно „лаким“, прави битну академску вредносну разлику, која у савременом сликарству недостаје многим сликарима, поготово онима, који не водећи рачуна о потреби искреног стварања, трагикомично фабрикују и понављају једноставне отиске киста, а што говори и потврђује да слика може бити успела, само онда, ако је настала искрено као сан. На овој изложби Кустурица је основном тематском циклусу, инспирисаном фигуративним меандрирањем форми имагинарних фигура жене, придружио „амандмане“ и четири слике на којима се, са готово истим рукописним заносом, бави другим тематским оријентацијама, пејсажном ариктетуром простора и естетским култом коња.

БЕЛЕШКА О СЛИКАРУ

                НИНО КУСТУРИЦА је рођен 1948. године у Сомбору. Академију ликовни уметности завршио је у Загребу (Хрватска) у класи професора Миљенка Станчића. Излагао је на бројним колективним изложбама у Србији и иностранству, а приредио самосталне у Апатину (1974, 1988, 1996 и 2000); Зрењанину (1996); Сомбору (1996); Сремској Митровици (1996) и Земуну (1996). Са Ликовном групом „Четири плус“ излагао је у: Апатину (1976), Врбасу (1977) Тузли (1977),, Сомбору (1977), Осијеку (1978 и 1979), Скопљу (1980) и Битољу (1980). Био је професор ликовне уметности у Гимназији „Никола Тесла“ у Апатину и директор Културног центра у Апатину. Живи у Апатину.

Овај текст сам објавио у каталогу самосталне изложбе слика Нине Кустурице коју сам 2011. године отворио у Ликовној галерији „Меандер“ Културног центра Апатин. Иста изложба је постављена поводом обележавања историјског јубилеја „Миленијум Апатина 1011-2011“.   

ТРАКТАТ О НЕОПРАВЉЕНОЈ МАШИНИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ТРАКТАТ О НЕОПРАВЉЕНОЈ МАШИНИ

Сада сам попут

неоправљене машине

Нетачан

Не стигнем да пређем ни

десет корака а већ

осећам сваки део

пометњу и слутњу

Оне имају своје нацрте

уредно сложене и забележене

Оне су ми забраниле да

читам више од једног сата

Сада их преко читаве недеље

очекујем

Овде лево

кроз ова врата долазе

до моје нетачности

да би ослушкивали некакав звук

који наводно избија из мене

Ништа лично не записују

у картон а ја ипак

морам да их чекам и да

будем нетачан

јер кажу ако останем без оног

унутрашњег звука

оне више неће долазити а

ја не желим да читам

више од једног сата

   

MUZEJ SEBIČNIH ANTOLOGIJA KNJIŽEVNIH GLUPOSTI

ZORAN M. MANDIĆ

MUZEJ SEBIČNIH ANTOLOGIJA KNJIŽEVNIH GLUPOSTI

        

              Praksa književnih izdvajanja, jednih na štetu drugih pisaca, poznata je od najstarijih vremena u kojima je reč «privilegovanih» razdvajača imala snagu presude, čak, i u poslovima katalogizacije bogova. Isključivost je, kao i danas, u ovim modernim vremenima, carovala u očiglednostima grešenja, bez obzira da li se grešilo namerno, ili zbog intelektualnog slepila goreg od Parkinsonove bolesti. Platon je grešio u površnostima definisanja: pojmova,  situacija i njihovih korelacija, dok je Sokrat raznim verbalnim mistifikacijama prikrivao mnoga svoja neznanja. Budu i Hristosa podelila je ljudska glupost, kojom su organizovani turniri u pre-vagama. Imenica nad glagolima. A, prideva nad citatima. Sezona misaone nevinosti je tako, na samom početku književne senzacije, izgubila trku u poslovima podmetanja,  podvajanja i favorizacija  Iz tih razloga su potkupljivi farisejski overivači razlika i hijerarhija izmislili surovi mehanizam antologije.

             U književnosti, poeziji, eseju, drami i prozi, kao i u popisima: vina, anđela, interpunkcijskih znakova i strasti, taj dobro osmišljeni «mehanizam» uspeo je da preživi mnoge milenijumske promene i smrti. Zahvaljujući njemu sačuvan je “nesebičan muzej» uspomena na prošle i preživele urednike ljudskih gluposti. Najnaj... je postala centralna moda za poređenja i metafore i neuporedivo, ono što samo pripada Homeru, Dostojevskom i Šekspiru, je počela da se poredi, rubricira, klasifikuje i meri, kao presahlo vreme sa rasparčanim prostorima, kako kosmosa, tako i haosa. Trgovalo se i sa istorijskim pamćenjem naspram zaboravljenih klica i važnosti istorije čitanja, pisanja i prepisivanja. Nisu zaobiđena ni tematska poređenja aspiracija lažnog mira sa inspiracijama ratnih požara.

             Nažalost, Platon i Sokrat se i danas šepure u raskošnim odajama antologija. Iz kojih ne izlaze ni na jutrenje.Zaglavljeni u neprozirnosti spojenih ogledala. A, sve to bez njihovog poetičkog osvrta na fenomen smene, kao napuštenog pravila. Ili, zakonitosti, koju više ne priznaju ni godišnja doba

              Za sećanje je da u sebi najbrže propadaju oni koji porede i smenjuju A, smenjeni u toj propasti, ipak uz pomoć Boga, uspevaju da se domognu svog pravog identiteta. I to u moru promena, koje ih nesebično pomaže svojim najtvrdokornijim dubinama.

              Da nije smena ljudi i književnici bi nastavili da se udvaraju sebi. Nesmenjivost bi ih pretvorila u jeftinu radnu snagu i njom širila paradoksalni krug demonologije. Ali, šta vredi ta istina kada se smene zaglavljuju među rešetkama konkurencije svojih agregatnih stanja. Kao i književni žanrovi bez portfelja. Smeniti nekog, ili zameniti nešto, liči na upad u tuđe dvorište, ili bračnu sobu. Zbog jedne obične jabuke, koja satruli u rupi upadača. Jabuka i nije voće, kao što recimo, ni Borhes, nije pesnik Otuda i sumnja u razloge njenog ljubavnog carstva u Bibliji, od koje se ne odvaja, kao ni zmija od svog otrova. Ali, zar svet, civilni, vojni i književni nije pun budala ( salatorum plena sunt omnia), kako je to jednom pitalački izgovorio Ciceron.

(Napisano nekada u Apatinu na Dunavu).