МАЈСТОР ОГЛЕДАЛА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МАЈСТОР ОГЛЕДАЛА

Ни уздах се више не плаши

празнине

насред које погибе дух

док ме је отац претварао

док је имао радионицу за израду

огледала

Сећам се да смо на Јовандан

поклањали огледала несрећним

просјацима

и позивали их да заједно у очевој

радионици огледала гладујемо

На челу глади уз пажљиво светло

петролејке отац је пушио шкиљу

дуван који смо тако звали

док је глад стидљиво бежала од њега

дртећи као прут у углу радионице

за израду огледала

На великом очевом огледалу у гладни и сити

сви смо се огледали

породица и просјаци и Свети Јован

који нам је долазио да гледа како ме отац

насред празнине претвара у дух

Ко зна где сад гладује отац

у ког се новог мајстора огледала

преметнуо

Песма из књиге „НАСПРАМ ЧУДА“ (Светови, Нови Сад, 1994.)