У БИБЛИОТЕЦИ ШАБАЧКОЈ ПРЕДСТАВЉЕН РОМАН „ПОГРЕШНО“

ЗОРАН М. МАНДИЋ

                 У БИБЛИОТЕЦИ ШАБАЧКОЈ 

         ПРЕДСТАВЉЕН РОМАН „ПОГРЕШНО“

                У среду, 11. јануара 2018. године, у свечаној сали БИБЛИОТЕКЕ ШАБАЧКЕ, која је прошле 2017. године прославила 170 година постојања, као једна од најстаријих библиотека у Србији, представљен је роман „ПОГРЕШНО“ (ИК „Агора, Зрењанин- Нови Сад, 2016) ЂОРЂА Д. СИБИНОВИЋА (1964, Шабац), једног од најистакнутијих савремених српских песника, есејиста и романописаца. У биографији овог веома занимљивог писца, превођног на: немачки, француски, македонски, украјински и енеглески језик, може се прочитати да је, не само рођен у Шапцу, већ да је у том истом граду на раци Сава завршио чувену шабачку гимназију, као један од њених најуспешнијих средњошколаца, који ће се, након тог успеха, отиснути у Београд у ком ће дипломирати на Правном факултету и стећи звање доктора правних наука. За све то време учења Ђорђе Д. Сибиновић је остварио и успешне каријере адвоката и јавног бележника, чиме је, у извесном смислу, обележио свој животни пут успешно оствареног ствараоца, интелектуалца и оца три успешне ћерке. У Сибиновићевој библиографији, поред књижевних наслова из области поезије (Престо, 1994, Плодови, 1998, Нешто поверљиво, 2004, Насеље белих кућа, 2012, Речник поезије, 2013, Хиљаду карактера, 2013, Песме љубави пуне 2014, и Антологије упоредних снова, 2015) и есејистике (Туђе ствари, 2000, Fremde sahen, 2000, Заклон и други есеји, 2003, Слова црвена, 2010, Глава без језика, 2014, и Година бунта, 2015), налазе се и два наслова Професија адвокат, 2010. и Право адвокатуре, 2011, који по својој садржајној припадности, како и стоји у њиховим насловима, припадају магичној улози адвокатуре у смислу борбе за истину, невиност и правду. У посветама мојој маленкости, написаних на почетку књижних блокова те две књиге, Сибиновић је написао две занимљиве мисли: 1) „Професионализам убија карактер, а стало нам је да га достигнемо, а да не изгубимо душу.“ И 2) „Човеку, који може разумети и доказати тврдњу да „право и поезија сваког јутра устају из исте постеље“. На страницама одредница поменутих текстова Сибиновићеве биографије и билиографије могу се, поред низа информација, прочитати и подаци да је поред две књиге о адвокатури написао и две монографије. Lus omnibus, Огледи с правним поводом (ИК Драганић, 1996) и Противправност – одлика кривичног и грађанског вида неправа (Правни факултет Универзитета Унион, Београд, 2006). И, наравно да корпусу тих информација припадају и подаци о наградама (Мирослав Антић, Вукова задужбина, Милан Ракић и Мајевички вијенац), које је Сибиновић добио за своја књижевна остварења.

                У представљању Сибиновићевог романа „ПОГРЕШНО“, пред бројном публиком Библиотеке шабачке говорили су ЖИВАДИН МИТРОВИЋ, београдски новинар и историчар уметности и ЗОРАН М. МАНДИЋ, песник и књижевни критичар, и то на начин, који је након занимљивих и виспрено одабраних уводних речи изговорених од стране директорке Боблиотеке шабачке Јелене Подгорац Јовановић, професорке филозофије, наступио млади гитариста Димитрије Мирковић, ученик IV разреда Средње музичке школе у Шапцу, извевши на гитари две композиције: Asturias од Isaka Albeniza и Etidu broj 11 од Via Lopeza. Након те музичке „посластице“ Митровић и Мандић су изнели и обелоданили своја читалачка мишљења о Сибиновићевом роману. Митровић је инсистирао на закључку да  је у том комплексном наративу реч о ауторовом имагинирању портрета његове генерације замишљене и као прича о отуђености Сретена Далабе, централне фигуре њеног текста, усамљеног, мрзовољног, незадовољног и успаваног човека, док је Мандић истицао да пут самог романа не треба тражити у некаквим постмодернистичким трицама, већ намери његовог аутора, расног и разиграног стилисте, о неопходности започињања и спровођења интелектуалне реконструкције актуелног света, огрезлог у погрешностима, парадоксима и контраверзама, онако како су у својим делима поред Достојевског, тај план, свако за себе и на свој начин, покушали да ураде Сервантес, Меша Селимовић Јукио Мишима, или Гете. Оба „представљача“, и Митровић, и Мандић су, након тога, унакрсним питањима упућеним аутору романа – успели да „раздрмају“ класику реторичког и психолошког обрасца досадних ex katedra причања, каква се данас у Србији практикују на разним књижевним трибинама. И управо је та идеја била „окидач“, који је изнедрио занимљиву и сугестивну Сибиновићеву беседу о ономе шта је хтео да каже  шта није рекао, а што треба да се догоди у у наредне две књиге, које ће заокружити планирану трилогију.

*Фотографије за овај пост синимила је Дуња Новаковић

          Интервју објављен у београдском дневном листу „Данас“, који је са Ђорђeм Д.                                               Сибиновићем направио Живорад Митровић

                                                   ⇓

              Đorđe Sibinović: Teško je zaobići pogrešne stanice

ПРЕДСТАВЉАЊЕ РОМАНА „ПОГРЕШНО“ У ШАБАЧКОЈ БИБЛИОТЕЦИ

                  ПРЕДСТАВЉАЊЕ РОМАНА „ПОГРЕШНО“
                             У ШАБАЧКОЈ БИБЛИОТЕЦИ


У свечаној сали Библиотеке шабачке у среду, 10. јануара 2018. године, са почетком у 19,00 часова биће представљен роман „ПОГРЕШНО“ ЂОРЂА Д. СИБИНОВИЋА (Шабац, 1964), доктора правних наука, песника, есејисте, романописца и аутора више књига поезије и есеја, који живи и ради у Београду. Сибиновић је добио награде за поезију: „Мирослав Антић“, „Вукова задужбина“, „Милан Ракић“ и „Мајевички вијенац“. Роман „Погрешно“ појавио се претпрошле 2016. године у издању зрењенинско-новосадске Издавачке куће „Агора“,а о њему ће на представљању говорити: Живадин Митровић, историчар уметности, Зоран М. Мандић, песник и књижевни критичар и аутор.

СНИМАЊЕ СРЦА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СНИМАЊЕ СРЦА

1.

Погрешити се може и

у камену и

у одбрани ваздушних колонија

на сред реченице

којом казујеш истину о св ојој болести

Грешка је

незаобилазни документ судбине

зид собе који си направио од кутија за

лекове

2.

Недоречени песници

мисле да

својин искошеним вербалним

дисертацијама

могу да одбране успомене и

непрестано се петљају у рат о смислу

тражећи у нелогичним и страним језицима

трунку своје наде

која се углавном своди на срицање

граматике застареле смрти

3.

Једноставније главе

не беже из природе

оне своја стабла редовно купају и

радују се води

која је много светлија од тамне и

 непрозирне земљине коже

4.

Бол под левом сисом

Опомињуће узвраћа ударце

Онима који сувише чекају

читају све

мало шетају

рачунају и старе

5.

Све се може зауставити

Као и поглед

Уосталом

Зар у паузама војсковође

Нису добиле своје најблиставије битке

Чинећи непријатеља паметнијим

6.

Свака ноба књига је одраз

неверовања

које имамо према сведоцима

сунцу, ватри, води, ваздуху, јабуци

Књига је и признавање кривице

за немоћ

у чије љубавнике смо претворени и

алиментацију плаћамо

поезијом

или како ко

7.

Сваки седми дан

је крај једног немирења и

припрема за нови немир

8.

Ватра, љубав, писање ...

све је то присилан рад и

бити најбољи и

међу најгорима постоји врх

Не знам ни једног Сизифа

Који је гурао камен низ брдо и

 Не кажњени живе у својим затворима

9.

Шта је уопште живот
Питам и оне који самоубице називају

лудацима и с пуно

опрезности  се удварају својој

смрти

чувају се газираних пића, достављача и

преопширног сна

Има ли живот макар једну руку

Око

Подвољак

Онај ко зна одговор

Нек дигне два прста док запишем своја

Питања

То важи и за оне који су умрли

10.

Пишући тако своју причу

постављајући питања

решио сам да одем до лекара

Отворивши врата ординације

угледао сам младог човека у белом мантилу

Не знам да ли је и он мене угледао

У руци ми је био упут а

На упуту је писало

Снимити срце

Упутио сам се у мирну улицу

Објављено у часопису ПОЉА у броју 302, април 1984.

ПОГРЕШНО

 ЗОРАН М. МАНДИЋ

                                                       ПОГРЕШНО

                   Ова мозаик фотографија рада познатог београдског архиктете и уметничког мајстора фотографије Срђе Мирковића сам за себе, у дијалогу са радозналим погледима, говори о историји свог настанка. Њено име је ПОГРЕШНО, као што гласи наслов романа ЂОРЂА Д. СИБИНОВИЋА, познатог београдског доктора правних наука, врсног адвоката, песника, есејисте и романописца. Његов роман ПОГРЕШНО за све умне и поштене читаоце и критичаре представља, у својој жанровској љуштури, илити, кутији, једно од најбољих остварења у Србији у последњих неколико деценија.

ПОКРЕТ ОТПОРА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОКРЕТ ОТПОРА

Враћају се далеко боље организованији

зли дуси

дуга кола исписују велики траг

иза њих

девојке одевене у свилу носе на главама

вино у глиненим тестијама а

мушкарци у сребро оружја оковани

милионима речи звук доласка расејали

по земљи и по небу

Репати врагови и анђели са универзитетским

дипломама помешали се међу људе

Нигде цара

промиче прва мисао на дочеку

нема ни царице ни дворјана ни

писара нико не види само су

Срби ишли на нова огњишта

злокобно примећује старац коме за име не знају

стално загледајући у прибелешке у којим

вероватно о особама чува своја знања и

своју мржњу кад тако говори

Ова песма је објављена у збирци песама КРАЈ СЕЗОНЕ у издању Библиотеке 37, независно издање, књига 13, издавачи др Стојан Бербер и Зоран М. Мандић, штампа ГИТП Просвета Сомбор, 1991. Ликовно решење насловне корице за ову књигу урадио је Петар Гуглета, познати сомборски сликар, карикатуриста и технички уредник Сомборских новина.

ДАН МОГ ПРИСАЈЕДИЊЕЊА ЕСЕЈУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДАН МОГ ПРИСАЈЕДИЊЕЊА ЕСЕЈУ

            Не сећам се тог дана, дана када сам се присајединио есеју, као форми мишљења, говора и реаговања чак и на појаве које то не заслужују. Мислим да сам тог датума почео да користим и распоређујем редизајнирани профил трошења мисаоне енергије, економичније и штедљивије него пре док сам писао само поезију и по који некролог и за оне који су мислили да не знам да нису прочитали ни један мој текст. И поред тога што не могу да се сетим када је био тај дан, мислим да баш тада није падала киша, нити су тамни облаци покушавали да је проспу на жедну земљу војвођанских паора. По мом сећању о свему оном иза, на путу који сам прошао као основац, пубертетлија, средњошколац и студент, осећам да је то био стандардно обичан дан када се, или у коме се, људи рађају и умиру, када свим тим исходима, на свој бруталан начин, доприносе све лошији услови живљења.  У жељи да помогнем у разумевању: емоционалних, социјалних, интелектуалних, па и националних неразумевања – умислио сам да ћу мојим есејима распетљати нераспетљиве чворове аналитичко-синтетичких  вибрација у пољу утврђивања идентитета времена, које се кретало и креће кроз светове: клима, еволуција,револуција, војних пактова, различитих типова демократије, па и информационих технологија, које су срушиле природу и карактер цивилизације од пре непуне две децеије. У тим мојим ирационалним ишчекивањима рационалних одговора почео сам да пишем есејморфне текстове. Ових дана спремам се да један такав напишем и о Створитељу. Ко зна, да ли ће то бити увод у моју есејморфну студију о феномену недодирљивости пред којом је све краће време за коначно размицање завеса са излога њене невидљивости? И, ко зна шта је од те невидљивости склоњено, а шта остало, вероватно, без ДНК трагова?

МЕСТАШЦЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МЕСТАШЦЕ

(Ода деминутиву)

                 Моји текстови, којима припада и овај под називом „Месташце“, или „ода диминутиву“ родили су се у мом књижевном уму пре тридесетак година, када сам почео да пишем и објављујем, посебно у београдској „Политици“ и новосадском „Дневнику“, моје „мале наслове“. У извесном смислу била су то моја рефлексна, филозофична и есејморфна, реаговања на све оне изазове који су моје биће, и понашање његове онтологије, додиривали изнутра, а посебно на „месташцима“ на којима су своје мајушне дворце изградили душа и срце. Вероватно да ме је појам речи „месташце“ инспирисао да се упустим у промишљање формата заједничких именица, као ове у наслову текста, на српском умањеница, а на латинском деминутив. И поред чињенице да реч умањеница води разумевању, или њеном језичком дешифровању, кроз процес о сазнавању појма „умањеног значења“, нисам себи дозволио да у том процесу будем заведен „математиком“ такве језичке идеологије и њеног поступања у пракси писања. Због тога сам се, у тексту, одлучно, готово превратнички, окренуо оним језичким значењима, која попут деминутива и аугментатива, посредују и „послују“ само у изражавању и смењивању јединица величина, а што, макар само моју лингвистичку утопију, асоцира на сличност, тих речи, са трилерима, илити, на српском украсима. Дакле, на украсе, који најсугестивније , у музици и сликарству па и у књижевности, а нарочито у поезији изражавају брза,  узбудљива смењивања главног са суседним током основног: тона, боје, или гласа, па чак и на штету ритмичке уједначености приоритета њихових говора. Без жеље да ми ово размишљање „побегне“ у наративно месташце какве причице или новелице, одлучио сам се да у његовом наслову буде умањеница „месташце“, која ме у овом тренутку рефлексно подсећа на именицу играоница, која би у деминутивном формату могла да гласи – играоничица.