МЕСТАШЦЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МЕСТАШЦЕ

(Ода деминутиву)

                 Моји текстови, којима припада и овај под називом „Месташце“, или „ода диминутиву“ родили су се у мом књижевном уму пре тридесетак година, када сам почео да пишем и објављујем, посебно у београдској „Политици“ и новосадском „Дневнику“, моје „мале наслове“. У извесном смислу била су то моја рефлексна, филозофична и есејморфна, реаговања на све оне изазове који су моје биће, и понашање његове онтологије, додиривали изнутра, а посебно на „месташцима“ на којима су своје мајушне дворце изградили душа и срце. Вероватно да ме је појам речи „месташце“ инспирисао да се упустим у промишљање формата заједничких именица, као ове у наслову текста, на српском умањеница, а на латинском деминутив. И поред чињенице да реч умањеница води разумевању, или њеном језичком дешифровању, кроз процес о сазнавању појма „умањеног значења“, нисам себи дозволио да у том процесу будем заведен „математиком“ такве језичке идеологије и њеног поступања у пракси писања. Због тога сам се, у тексту, одлучно, готово превратнички, окренуо оним језичким значењима, која попут деминутива и аугментатива, посредују и „послују“ само у изражавању и смењивању јединица величина, а што, макар само моју лингвистичку утопију, асоцира на сличност, тих речи, са трилерима, илити, на српском украсима. Дакле, на украсе, који најсугестивније , у музици и сликарству па и у књижевности, а нарочито у поезији изражавају брза,  узбудљива смењивања главног са суседним током основног: тона, боје, или гласа, па чак и на штету ритмичке уједначености приоритета њихових говора. Без жеље да ми ово размишљање „побегне“ у наративно месташце какве причице или новелице, одлучио сам се да у његовом наслову буде умањеница „месташце“, која ме у овом тренутку рефлексно подсећа на именицу играоница, која би у деминутивном формату могла да гласи – играоничица.