ЗОРАН М. МАНДИЋ
МЕСТАШЦЕ
(Ода деминутиву)
Моји текстови, којима припада и овај под називом „Месташце“, или „ода диминутиву“ родили су се у мом
књижевном уму пре тридесетак година, када сам почео да пишем и објављујем,
посебно у београдској „Политици“ и новосадском „Дневнику“, моје „мале наслове“.
У извесном смислу била су то моја рефлексна, филозофична и есејморфна, реаговања
на све оне изазове који су моје биће, и понашање његове онтологије, додиривали
изнутра, а посебно на „месташцима“ на којима су своје мајушне дворце изградили
душа и срце. Вероватно да ме је појам речи „месташце“ инспирисао да се упустим
у промишљање формата заједничких именица, као ове у наслову текста, на српском
умањеница, а на латинском деминутив. И поред чињенице да реч умањеница води
разумевању, или њеном језичком дешифровању, кроз процес о сазнавању појма
„умањеног значења“, нисам себи дозволио да у том процесу будем заведен
„математиком“ такве језичке идеологије и њеног поступања у пракси писања. Због
тога сам се, у тексту, одлучно, готово превратнички, окренуо оним језичким
значењима, која попут деминутива и аугментатива, посредују и „послују“ само у
изражавању и смењивању јединица величина, а што, макар само моју лингвистичку
утопију, асоцира на сличност, тих речи, са трилерима, илити, на српском
украсима. Дакле, на украсе, који најсугестивније , у музици и сликарству па и у
књижевности, а нарочито у поезији изражавају брза, узбудљива смењивања главног са суседним током
основног: тона, боје, или гласа, па чак и на штету ритмичке уједначености
приоритета њихових говора. Без жеље да ми ово размишљање „побегне“ у наративно
месташце какве причице или новелице, одлучио сам се да у његовом наслову буде
умањеница „месташце“, која ме у овом тренутку рефлексно подсећа на именицу
играоница, која би у деминутивном формату могла да гласи – играоничица.
Нема коментара:
Постави коментар