ЗОРАН М. МАНДИЋ
ДАН МОГ ПРИСАЈЕДИЊЕЊА ЕСЕЈУ
Не сећам се тог дана, дана када
сам се присајединио есеју, као форми мишљења, говора и реаговања чак и на
појаве које то не заслужују. Мислим да сам тог датума почео да користим и
распоређујем редизајнирани профил трошења мисаоне енергије, економичније и
штедљивије него пре док сам писао само поезију и по који некролог и за оне који
су мислили да не знам да нису прочитали ни један мој текст. И поред тога што не
могу да се сетим када је био тај дан, мислим да баш тада није падала киша, нити
су тамни облаци покушавали да је проспу на жедну земљу војвођанских паора. По
мом сећању о свему оном иза, на путу који сам прошао као основац, пубертетлија,
средњошколац и студент, осећам да је то био стандардно обичан дан када се, или
у коме се, људи рађају и умиру, када свим тим исходима, на свој бруталан начин,
доприносе све лошији услови живљења. У
жељи да помогнем у разумевању: емоционалних, социјалних, интелектуалних, па и
националних неразумевања – умислио сам да ћу мојим есејима распетљати
нераспетљиве чворове аналитичко-синтетичких вибрација у пољу утврђивања идентитета
времена, које се кретало и креће кроз светове: клима, еволуција,револуција,
војних пактова, различитих типова демократије, па и информационих технологија,
које су срушиле природу и карактер цивилизације од пре непуне две децеије. У
тим мојим ирационалним ишчекивањима рационалних одговора почео сам да пишем
есејморфне текстове. Ових дана спремам се да један такав напишем и о
Створитељу. Ко зна, да ли ће то бити увод у моју есејморфну студију о феномену
недодирљивости пред којом је све краће време за коначно размицање завеса са
излога њене невидљивости? И, ко зна шта је од те невидљивости склоњено, а шта
остало, вероватно, без ДНК трагова?
Нема коментара:
Постави коментар