Зоран М. Мандић: У БИБЛИОТЕЦИ ШАБАЧКОЈ ПРЕДСТАВЉЕН РОМАН „ПОГРЕШНО“

ЗОРАН М. МАНДИЋ

У БИБЛИОТЕЦИ ШАБАЧКОЈ

ПРЕДСТАВЉЕН РОМАН „ПОГРЕШНО“

У среду, 11. јануара 2018. године, у свечаној сали БИБЛИОТЕКЕ ШАБАЧКЕ, која је прошле 2017. године прославила 170 година постојања, као једна од најстаријих библиотека у Србији, представљен је роман „ПОГРЕШНО“ (ИК „Агора, Зрењанин- Нови Сад, 2016) ЂОРЂА Д. СИБИНОВИЋА (1964, Шабац), једног од најистакнутијих савремених српских песника, есејиста и романописаца. У биографији овог веома занимљивог писца, превођног на: немачки, француски, македонски, украјински и енеглески језик, може се прочитати да је, не само рођен у Шапцу, већ да је у том истом граду на раци Сава завршио чувену шабачку гимназију, као један од њених најуспешнијих средњошколаца, који ће се, након тог успеха, отиснути у Београд у ком ће дипломирати на Правном факултету и стећи звање доктора правних наука. За све то време учења Ђорђе Д. Сибиновић је остварио и успешне каријере адвоката и јавног бележника, чиме је, у извесном смислу, обележио свој животни пут успешно оствареног ствараоца, интелектуалца и оца три успешне ћерке. У Сибиновићевој библиографији, поред књижевних наслова из области поезије (Престо, 1994, Плодови, 1998, Нешто поверљиво, 2004, Насеље белих кућа, 2012, Речник поезије, 2013, Хиљаду карактера, 2013, Песме љубави пуне 2014, и Антологије упоредних снова, 2015) и есејистике (Туђе ствари, 2000, Fremde sahen, 2000, Заклон и други есеји, 2003, Слова црвена, 2010, Глава без језика, 2014, и Година бунта, 2015), налазе се и два наслова Професија адвокат, 2010. и Право адвокатуре, 2011, који по својој садржајној припадности, како и стоји у њиховим насловима, припадају магичној улози адвокатуре у смислу борбе за истину, невиност и правду. У посветама мојој маленкости, написаних на почетку књижних блокова те две књиге, Сибиновић је написао две занимљиве мисли: 1) „Професионализам убија карактер, а стало нам је да га достигнемо, а да не изгубимо душу.“ И 2) „Човеку, који може разумети и доказати тврдњу да „право и поезија сваког јутра устају из исте постеље“. На страницама одредница поменутих текстова Сибиновићеве биографије и билиографије могу се, поред низа информација, прочитати и подаци да је поред две књиге о адвокатури написао и две монографије. Lus omnibus, Огледи с правним поводом (ИК Драганић, 1996) и Противправност – одлика кривичног и грађанског вида неправа (Правни факултет Универзитета Унион, Београд, 2006). И, наравно да корпусу тих информација припадају и подаци о наградама (Мирослав Антић, Вукова задужбина, Милан Ракић и Мајевички вијенац), које је Сибиновић добио за своја књижевна остварења.

У представљању Сибиновићевог романа „ПОГРЕШНО“, пред бројном публиком Библиотеке шабачке говорили су ЖИВАДИН МИТРОВИЋ, београдски новинар и историчар уметности и ЗОРАН М. МАНДИЋ, песник и књижевни критичар, и то на начин, који је након занимљивих и виспрено одабраних уводних речи изговорених од стране директорке Боблиотеке шабачке Јелене Подгорац Јовановић, професорке филозофије, наступио млади гитариста Димитрије Мирковић, ученик IV разреда Средње музичке школе у Шапцу, извевши на гитари две композиције: Asturias од Isaka Albeniza и Etidu broj 11 од Via Lopeza. Након те музичке „посластице“ Митровић и Мандић су изнели и обелоданили своја читалачка мишљења о Сибиновићевом роману. Митровић је инсистирао на закључку да је у том комплексном наративу реч о ауторовом имагинирању портрета његове генерације замишљене и као прича о отуђености Сретена Далабе, централне фигуре њеног текста, усамљеног, мрзовољног, незадовољног и успаваног човека, док је Мандић истицао да пут самог романа не треба тражити у некаквим постмодернистичким трицама, већ намери његовог аутора, расног и разиграног стилисте, о неопходности започињања и спровођења интелектуалне реконструкције актуелног света, огрезлог у погрешностима, парадоксима и контраверзама, онако како су у својим делима поред Достојевског, тај план, свако за себе и на свој начин, покушали да ураде Сервантес, Меша Селимовић Јукио Мишима, или Гете. Оба „представљача“, и Митровић, и Мандић су, након тога, унакрсним питањима упућеним аутору романа – успели да „раздрмају“ класику реторичког и психолошког обрасца досадних ex katedra причања, каква се данас у Србији практикују на разним књижевним трибинама. И управо је та идеја била „окидач“, који је изнедрио занимљиву и сугестивну Сибиновићеву беседу о ономе шта је хтео да каже шта није рекао, а што треба да се догоди у у наредне две књиге, које ће заокружити планирану трилогију.