25.550 ДАНА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

25.550  ДАНА

                Бројка од 25.550 дана је представа, готово позоришна, са исто толико чинова једног седамдесетогодишњака. Поготово оног који је, у знаку лава, рођен тачно на половини прошлог века. У прошлом миленијуму, већ давно укрцаном у један од путничких вагона железничке композиције којом путује и наводно сведочи – историја. Историја погледа. Историја сећања. Историја метафора. Историја ратова.

                Боже, колико је увек мало тих много дана. Исплетених и сплетених од: афера, стресова, асоцијација, слутњи, погодака и промашаја. Како на писменом, тако и на усменом делу испита из увек „тешке“ математике бекства из стварности. Колико је у овом (на)опаком свету свака човекова појединачна судбина окупирана „белим“ данима. И часовничким мерењем времена. Белог и црног.

                Колико је неистина сваке истиности сажета у измишљотинама, као што су афоризам или хаику (ис)каз. Колико је 25.550 дана само један дан повезан и утврђен у себи.  Колико се у протоку делова тог броја, или бројке – 25.550 населило рођења и смрти. Колико је бесмислен сваки смисао. Свака птица, која мисли, ако уме да мисли, да ће прелетети даљину. Винути се у висину висине.

                Број 25.550 дана о којем овде пишем далеко је већи од оних дискутабилних које је аустријски Жидов Карло Штајнер провео у Сибиру. Боже, колико кукњаве у том „проводу“ из његових уста у његово перо. И колико лажи о: себи, другима, Русима и Стаљину. У књижевности су због таквих ликова у сличности потребне „велике чистке“, које се као појава и њени алати, стално вежу за име Стаљина и његове реформе идеолошке непослушности. А, замерају му се.  Али,зато у овом пасусу, морам да подсетим да је то лагање много умивеније од „бисера“ оног дебелог књижевног лажова из Новог Сада. Који како на јави, тако и у сну – непрестано лаже. Без заустављања и страха од (ауто)цензуре. А, невероватно је, да је често у прилици да нешто неком и негде – каже. Потреба за тим „великим чисткама“ неопходне су и у савременој српској књижевности, да би  се биографски /житијски и аутобиографски: рукописи, књиге и сваколики други текстови ослободили лажи. И подметања од оних, који рецимо, у српској књижевности више „пиште“ и „гатају“ него ли што што их било који облик уочавања треба узимати у обзир. Чак и као тривијални пример. Не знам, да ли су међу њима, они који од других преписују – свесни да с тим чином себе заувек отписују.

2018.