ПРИЗНАЈЕМ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРИЗНАЈЕМ

(Како сам постао јунак у једном ненаписаном

роману Фјодора Михаиловича Достојевског)

Признајем да у

мојој свести

мом уму и

мом срцу

нема и никада није било

места

за оне који су желели да им

говорим оно што би их учинило

зависним од углова под којим су

нагнуте моје речи

док их изговарам

док их цртам

након што сам их заборавио

оставио на клупи у парку

тик уз ону на којој је највише седео

Фјодор Михаилович ДОСТОЈЕВСКИ

користећи то време да се сабере у

неповезаним мислима попут идиота

који су му побегли из куће

Карамазових

Признајем да сам као гимназијалац

молио Бога да ме Достојевском препоручи за

једног од јунака у неком од његових романа

И ево

Признајем и то да сам склон да верујем да је

нашем драгом милом Богу успело да

постанем јунак у једном ненаписаном роману

Фјодора Михаиловича  ДОСТОЈЕВСКОГ

Успело му је да наговори Достојевског

Који се из неоткривених разлога

Није пре тога усудио да

напише рецензију за једну моју књигу

неуспелих песама најсличнијих онима које је

Достојевски волео да чита код руских песника

неуврштених у његову необјављену антологију

поетских тајни у коју ме је нажалост угурао и поред

мог великог противљења свог у

дубоким сузама и сочним псовкама изречених

мало на руском мало српском језику

онако како браћа сложна и несложна умеју да оплету

један по другоме

Признајем да се

никада нисам нити ћу

одрекао ни једне псовке Фјодора Михаиловича

ДОСТОЈЕВСКОГ

Па и оних оправданих с којима је

мало на српском мало на руском

терао речцу да и њено сурово непесничко

 понављање у мојим

престрашеним ненаписаним песама

Признајем да сам одбио и његов предлог

да данима кружим у његовој глави за време

у коме је он одлазио у коцкарнице како би му

сређивао прибелешке за записе из њих

о њима

о њему и

о мени

Признајем да и сада осећам разорни страх

од тог предлога

Уочи Светих Козме и Дамјана 2018.