ПРОЗА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРОЗА

(У славу на један одговор мог брат Душана и на Харитонoву Историју о Хереји и Калироји)

                Шта је проза, као да још увек чујем себе, као основца у петом разреду, који то питање, ономад велико као Ајфелов торањ, срамежљиво поставља старијем брату Душану? Роман, приупитах још бојажљивије? О, не, само роман, јер то копиле приче – речи су с којим је мој старији брат започео одговор – преметнуло се, литерарно трагично, у ону врсту књижевног малигног, и то најзлокобнијег, тумора, који се најбрже, и најагресивније, шири (метастазира) у пољу текста. И уништава сва језичка здања и друге тековине: испред себе, око себе и иза себе. Да ли се то одвија онако, као што то чине браћа Карамазови и други јунаци у романима твог Фјодора Михајловича Достојевског, усудих се на проширивање фонда мојих постављених питања и подпитања? Али, мој старији брат, као да то није чуо, с обзиром да је наставио да претвара у речи своје мишљење о роману и прози. И, да га у сврху моје малолетничке потребе за његовим, Бога ми, прилично надменим, одговором, цитирам из самог језгра те надмености, која је одједном зазвучала професорски: „Та метастаза, или разбијачко проширење, шашаво личи на крчење шуме, где после уништења њеног ткива остаје велика флека попут оне од црне кафе просуте по белом столњаку на писаћем столу великог Достојевског. И, сама именица роман, реч француског порекла, као најчешће ознака за какав предугачак приповедни текст, или prosa oratio (непосредан говор), наставио је, колико се сећам – врло сугестивно, мој старији брат да дисквалификацијом романа обара књижевну вредност и значај прозе. А, зашто у посвети овог сећања помињем Харитонoву Историју о Хереји и Калироји из 2. века? Учиних то, вероватно из разлога изненадног замишљања себе, са  овим годинама знања, књижевног искуства и читалачког стажа (за време кога сам прочитао Харитонову Историју), у лику претходног себе, као некадашњег у пубертету, ученика 5. разреда апатинске Основне школе „Никола Тесла“, далеких шестдесетих година прошлог века и миленијума заједно. Али, без обзира на хипотетичко претпостављање садржаја мог питања изнедреног са годинама које данас имам, готово да сам сигуран да бих старијег брата провокативно дирнуо у његову читалачку љубав за сваку реч, коју је Ф. М. Достојевски, записао, или изговорио у било ком жанровском формату. И, знам, готово стопроцентно уверен верујем, да би мој старији брат изговорио следеће речи: „Мали, Достојевски је толико велики да би, било ком, пре и после њега, било немогуће да га достигне у његовој ненадмашној књижевној и језичкој уметности, јер када се чита неки од романа Достојевског, онда је то истовремено поливалентно читање: историје, филозофије, психологије, библије, лингвистике, семиотике и логике“. А, ја сам на крају питао -да ли то значи да у књижевности постоје само Достојевски и Поезија – верујем да би се мој брат само насмејао, устао и отишао са жељом да његов, било како интониран одговор, не би повредио моју, већ ономад давно, изражену и наговештену песничку амбицију, јер по њему за прозу су се залагали углавном неталентовани „песници“, а Достојевски је био и остао велики и највећи песник прозе. 


На Ивањдан 2018.