ПУТЕВИ БЕЗ ЗНАКОВА ПОРЕД СЕБЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПУТЕВИ БЕЗ ЗНАКОВА ПОРЕД СЕБЕ

            Југословенски нобеловац Иво Андрић је сваком знаку у својој књизи „Знакови поред пута“ даривао засебну литерарну акредитацију, или, га акредитовао као издвојеног носача одређеног значења, али, не само тако, да се може сазнати, и прочитати, текст профила његовог феноменолошког идентитета, већ и свега оног другог што се записано „ситним словима“ оставља у датотекама фуснота. У тој врсти акредитовања Андрић се, као многи писци пре, за време и после њега (по)служио искуствима разних: мудраца, мислилаца и филозофа. У тој „самопослузи“ Андрић се вешто, попут врсног дипломате, кретао лево и десно; напред и назад; горе и доле; и то увек истом брзином, настојећи да ни најмање не окрзне дух, ритам и страст мисли коју је преузео. Зато и чуди да међу бројним домаћим и међународним аналитичарима његових дела, посебно оних са есејистичким амбицијама, или есејморфним конотацијама, нема, готово ни једног, аутора, који је покушао да омеђи поље у ком је писац „Проклете авлије“ намерно (по)држао мисли, које су му се допале, а до којих су, пре њега, стигли други аутори и сами свесни извора са којих су своје маште напајали њихови претходници.

                И аутор овог текста је, као искусни картограф, одустао, али не богобојажљиво и панично, од авантуре омеђивања назначеног вилајета Андрићевих литерарних „самопослуга“, мада природа тог одустајања се може тумачити и на разне друге начине. Насталих, пре свега, као последице  одбрамбеног зрачења високог Андрићевог књижевног ауторитета и његове изаолационе, или, „аутистичне“ затворености у себе и своје прозне нацрте. Па се, чак ни један Меша Селимовић није, са више храбости, усудио да критичније осветли крвну слику Андрићеве књижевности. Аутор овог текста изнад свега је желео да се, ако ништа, макар афористички осврне на историју географија путева без знакова поред себе, или поред њих. Желео је да искључиво својим речима нешто дода могућим мислима о профилима њихових идентитета постојећег у непостојећем. И непостојећег у постојећем. Оног што је заборав историје појео, или што се демеморисало и изгубило само од себе. Што није записано у енциклопедијама емоција и реченицима чула. Што се, као прасак, вратило у светлост. Па онда да, као одисеје плодова јабуке и дрвета живота, треба сачекати да се врате и обрачунају са амбициозним просцима илузија. То значи да знакови којих нема не могу да (с)руше путеве поред којих нису.