ПОБУНА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОБУНА

            Побуна се у савременом свету најчешће оглашава као - груб исказ неконтролисаних понашања. Као најдиректнија акција адресирана и усмерена према другима. И, наравно, према држави. Као њиховом утегнутом друштвеном оквиру.

                Побуне обично, како о томе сведочи њихова непоуздана историја - нестају у пламену ватри. Које су запалили њихове вође, илити, „пиромани-подизачи“.

                Побуне завршавају брзо, с пендрецима и сузавцем, или без њих. Као Фрранцуска буржоаска револуција. Која је за кратко време – пала на колена. Као тешка сечива гиљотине на главе њених побуњеничких присташа. Али, временски је тај интервал био сасвим довољан да се међусобно повешају њене фаталне вође. Или, да, уместо њих, тај џелатски посао – обаве њихови опаки побуњеници.

                Побуне, обично нису револуције, како их тумаче филозофи.  Као што је била црвена бољшевичка - Октобарска. И, то највише из разлога што су им се масовно прикључивали: примитивни, необразовани, неостварени и социјално угожени – незадовољници. Које је Максимилијан Робеспјер (1758-1794), један од вођа Француске револуције, назвао специјалистима за: рушења, паљења, пљачкања и убијања. А, ти „специјалисти“ рушили су и уништавали – све пред собом, па чак и одразе  својих ликова у скупоценим огледалима које су у насилним упадима и преметачинама налазили на зидовима богаташких кућа.

                У Француској револуцији, која по некима и није била револуција, и то највише због карактера - метастазичног одвијања своје пребрзе галопирајуће еволуције, њени „револуционари“ би убили и Сервантеса да је он у то време био жив.

                Зато, у склопу овог есејморфног микро текста - ваља  истаћи, као прихватљив историјски податак, по коме се: не зна: кога је више било – побуна у историји, или историје у њима. Али, без обзира на то незнање није на одмет присетити се да је Први српски устанак био, макар и метафоричкиу, један од "најдисциплинованијих" националних и грађанских – револуционарних ослободилачких отпора у ондашњој Европи. Утемељених на унапред постављеним везницима и "правилима", која су их, својим „барикадама“, оградила од налета агонија сирових (сам)овоља, анархије и хаоса.

                Песник би, попут Пушкина или Мајаковског, рекао да су револуционарне побуне – лепе стилско-реторичке заменице за буђење човековог ума из безнађа и сваке, па и емоционалне, отуђености. Али, да ли је стварно тако и било – питање је? Колико за ауторску инспирацију потписника овог текста, толико и за историчаре.

14. марта господње 2019.