АЛЕКСАНДАР ЛУКИЋ ДОБИТНИК ПОВЕЉЕ „КАРАЂОРЂЕ“

АЛЕКСАНДАР ЛУКИЋ ДОБИТНИК ПОВЕЉЕ „КАРАЂОРЂЕ“

Жири за доделу повеље „Карађорђе“ за животно дело, коју додељује песнички фестивал „Шумадијске метафоре“ у Младеновцу, почев од 2004. године, у саставу Дејан Богојевић, председник, Зоран М. Мандић и Душан Стојковић, чланови, одлучио је, једногласно, да повељу „Карађорђе“ ове године добије истакнути песник, романсијер, књижевни критичар и уредник часописа Браничево АЛЕКСАНДАР ЛУКИЋ из Пожаревца. Браничево је под његовим уредништвом било прави књижевни полигон за изношење критичких ставова о духовној запарложености која је овладала нашом (не)културом. Лукићева поезија је од самих почетака (антологијске песме „Фарма поскока“, на пример) била самосвојна и стваралачки супротстављена песничким пројектима који су се заснивали на слеђењу утабаних трагова. Критички тонови, лирски бунт и пркос остали су заштитни знак и каснијег његовог песништва које је прави амалгам лирског, епског и драмског. Цена коју је платио било је незаслужено гурање у сенку. Жири је убеђен како ће књига његових изабраних песама која ће му, као деветнаестом добитнику повеље, бити штампана наредне године читалачкој публици то обелоданити на прави начин.  

            (Душан Стојковић, уредник „Шумадијских метафора“, књижевник из Младеновца)

Александар Лукић

АКВАРЕЛ

Цепање ледене плоче брадвом -

пршти прозирна сила леда: мост

окован преко реке, у стању јадном

омеђено време - божићни пост:

рибица заробљена у коцки леда.

Под невидљивим стубовима гост

заточен. Акварел природа бледа -

тањир пихтија: живот, смрт, опрост,

прошли, будући извор бистре воде.

Опасан избор: брадва овако оштра?

Зраци сунца кроз облак што воде

неопеван јад, а не пита шта кошта

отапање туге. Одвајање леда од леда.

Онако већ: дијаманти за шаку, штошта

ледене срче: нечије срце часно пуно једа.

ИНКАНТАЦИЈА

Светлост Хипербореје - староверан слободан дух?

Узмућен рој кошнице европске псеудодемократије -

европска трулеж: кожа на шиљку – стање апатије.

Одран па још досољен на роштиљу шумски пух,

из јалове горе. Крпељи у трави жељни крви.

Правила: такнуто – макнуто. Одмах иза зида

башта. Салон куртоазног европејства - ни стида,

ни етикеције. Брутални тон: ко ће бити први,

у инкантацији: Crucifixus. Парадирање без везе.

Европски католицизам - чудовишног  облика,

искључив да појми апотеозу словенске антитезе -

бол од ког отиче бешика, дробљењем ситних колика.

БЕСМИСАО

Крв преко крви – стара Европа.

Печати тапију црв - зунзара мува.

Из потаје убица. До стопе стопа.

Поредак обездуховљених бува.

Пуст језик. Трпеза празна.

Самоћа Хиљадугођа, поразна.

Плаши се људи – кога друго -

отуда долазе невоље, туго.

Живи живот – просут је туш.

Током шетње употребљавај обе ноге

путујући с једне на другу. У негледуш.

Буди човек. Заобиђи дрљаве стоноге.

Стара девојка. Опајдара, крвожедна девојчура

не помишља на чари брака, већ једе туђу децу:

Јели то та Европа? Опа, цупа - на роговима бика цура

ужива: усе, насе и подасе. Свуда. На челу кола и кецу.

Како плачу курве – наступајући при страви,

вашки чија крв изложена на светлости сјаји

провиднија од рубина. Вашке без кости,

у коси. Подсећају на свет обузет збрајањем злости

крвожедних обичаја Европе – уместо радости.

Народни посланици, утренираношћу се диче:

силују и законе и истину  - пресамићене чиче...

Чича мича: ево краја те опскурне приче!