14. јул 2017.

БРКАНОВИЋ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

БРКАНОВИЋ

                Сликари су у новинама непрестано били на губитку, јер се увек за њихов улазак у њих тражио повод. Самостална изложба. Награда. Орден рада. Смрт. За песнике, а нарочито романописце, спортисте и филмске звезде стално је било место без повода. Довољна је била написана прича о њима.
                Причу о литијском сликару и великом номаду НИКОЛИ БРКАНОВИЋУ започео сам с поводом. Повод је био његов мистериозни прелазак из галеристе у сликара. Повод не тако ведар као ни околности у којима се тај прелазак, Кафка би рекао – преображај, одвијао.
                Бркановићева даљска уметничка галерија у Хрватској, а потом у Републици Српској Крајини, па опет у Хрватској била је прави правцати сликарски храм. Мала црква велике уметности. И то она на високом гласу естетског обиља чворковачке класе у којој су се стицала сликарска унапређења и тајни ордени додељивани сликама за вечност. Имала је та чворковачка ликовна богомоља и понешто од гламурозне репрезентативности тако неопходне времену и људима.             


                У споју са дивљом лепотом природе која се сместила уз раскошне речне бокове Дунава то обиље је расло без паузе пред очима, чак и када се очи затворе. Од узбуђења. Од укуса страсти које узбуђења маме сугестивније од мириса: виљемовке, маслиновог уља, тамјана, лаванде или Даниловљевих алкохола са југа. Тај храм на врх даљске планине, усред њене лепоте, личио је на лиру из маште Егзиперија.
                Рат, велика српска голгота, драма избегличких колона, западњачка србофобија и србомрзачка алергија – све је одједном било против Даља. Против даљске лепоте. Против Бркановићевог Даља.
                У егзодуском вагону нашао се тако и Бркановић. С празним пртљагом без својих слика лепотица и миљеница. Дамари унутрашње неверице су га са бројним имплозијама од секунде до секунде разапињали на непостојећим адресама између Тршића, Неготина и Београда...
                Стигао је у Сомбор. Његов неподмитљиви хлорофил распоређен између нађоша, прођоша и дођоша. Двадесет и шест адреса сведоче о наставку Бркановићевих селидби од мила до недрага у том истом зеленилу.
                Сеобе су стале на броју два Гагрчинове на самом изласку Раванграда за Гаково. Крај Жаковог игралишта и оне онемоћале железничке станице. Далеко од Дунава. И дивље лепоте природе са његових раскошних бедара.
                Почео је литијским сликама. На црно-белим лесонитним и платненим подлогама дефиловале су погрбљене силуете без црта мушких и женских лица. У црним мантијама. Подбрађене  црним марамама. Нагнуте напред личиле су на погребну поворку. Поворку мука и молитви. Бројаница и потипарности.
                Поворка се кретала између земље и неба. Поворка у магичном кругу вечног покрета. Онако како се Земља окреће. Међ јавом и мед сном. Од праскозорја до повечерја. Поворка се на моменте заустављала да се у манастирској цркви молитвом накади. И иконе сачуване целива.
                У једној од литијских мантија без икаквих црта лица кретао се Бркановић. Његов нескривени номадски дух.



                Зашто?
                Зато, што је Бркановић из тела галеристе ишчупао дрво душе с кореном сликара. И све то поново засадио. И све претворио у сликара. Цео свет. Један мали народ. Житије његове православне вере. Историју славског поста. Славско весеље. Тугу. Смрт.
                Нико до сада тако и толико није дао литијском каравану. Толико идентитета. Легитимацију. Пасош. Несебичност. Себе.
                Док литијски караван пролази кроз тужно сећање Бркановић неуморно слика своје литије. Своју биографију. Аутопортрет.

Сомбор, августа/2000.



Овај текст објављен је у каталогу изложбе Николе Бркановића постављене и отворене у Тршићу 18. септембра 2004, у оквиру 70. Вуковог сабора. 

Нема коментара:

Постави коментар