МАЛИ ВЕЛИКИ ПОСЛОВИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МАЛИ ВЕЛИКИ ПОСЛОВИ

Неко просипа велике снове

а

они падају у блато

под ноге

којим тонемо све дубље

у лаж лишћа

оковани жељама

зарђали

Неко јако важан

мути обичним људима последњу

наду

претвара их у живе метафоре

позориште лутака

чистаче жутог лишћа

чистаче рђе

Неко сасвим тајан баца колаче на

земљу

док падају

ваздух их размазује и прљавим

кишама полива

мали људи великим метлама одржавају

чистоћу у граду

истим послом баве се од свог рођења  

РУЖНИ ОСТАЦИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

РУЖНИ ОСТАЦИ

Ружни остаци су увек из

претходног живота

Њихове слике су у старим

прашњавим албумима

Препознају се игре које су играли

Обновљив је говор којим су

говорили

Признаје се сличност

уверљивост

Спаљивањем њихове душе се

чисте

телеса ослобађају самонеподношљивости

Уз изврнут ружни остатак

смуче се Гоја и небо

позелени

позли

зато је ватра спас

зато је Хераклит заслужио боље место у

историји у филозофији

помагао је ружне остатке

ЕПИДЕМИЈА ПОВЛАШЋЕНИХ САХРАЊИВАЊА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ЕПИДЕМИЈА ПОВЛАШЋЕНИХ САХРАЊИВАЊА

                Епидемије су увек биле драматичне појаве, које су шириле страх и панику од заразних болсети и смрти. У зависности од ширине свог опсега оне прерастају у пандемије, а постоје и њихови специјални или квалификовани облици које медицина познаје под појмом ендемија. У овом кратком уводу ваља подсетити и на податак да епидемије харају и у животињском свету, али под именом епизоотије. Епидемије нападају и биљке у ликовима заразних болести, које ветар преноси развејавајући као полен, а у чијем каталогу суровости се посебно истиче коровско чудовиште амброзија, која у својој близини алергијски напада и људе.   Речју, епидемије спадају у сурове негативце и „посетиоце“ људског здравља и мира. Оне су највише налике на староримске и крсташке казнене експедиције у историји света познате по неописивим свирепостима, а против којих се, нарочито наспрам колере и куге, човек супротстављао и борио уз помоћ огња и ватре.

                У нашем савременом добу у моду је ушла епидемија повлашћених сахрањивања божијих рабова. Епидемија, која је драматично поделила места на гробљима и покојнике на заслужне и остале. На великане и невеликане. Бојим се, као што би то рекла, да је жива, моја мудра, по мајци, бака Сава, да се таква подела озваничила без консултација и консензуса са Створитељем, те да су у свему томе умешани прсти прљавих и корумпираних бирократских руку. Руку без образа. И без образа којих никада није ни било на лицима таквих: ругоба, сподоба, креатура и авети.Најружније је што се таква пракса сахрањивања одвија у тренутку постојања „идеолога“ са устима пуним прича о једнакости у људским правима, поготово када се о њима преминулима одлучује у њихово име, као када се на католичка гробља нису могли, нити смели, укопавати православци и Јервреји. И, када је и Харон био толико збуњен да се морао повући из преноса таквих разлика. Један од наших српских велеградских новинара, који се годинама бавио истраживањем ове теме, недавно ме је назвао преко телефона и упитао, да ли имам нека сазнања о постојању прописа који регулишу ове неправде, те да ли су, на неком министарском, градском или другом локалном нивоу, транспарентизоване „одлуке“ о таквим деобама и то са образложењима.

                Наравно да није добио одговор од мене, а и како би, када се моји одговори не заснивају, илити, не темеље на бирократским прописима и политикама, које бирократију фантомски  узгајају као марихуану. Оно што најбоље знам о сахрањивању годинама се дешавало у малом подунавском градићу Апатину на северу Србије. А, реч је о загарантованој једнакости сахрањивања грађана, која се морално и финансијски спроводила новчаним средствима месног самодоприноса у висини од један одсто, који су грађани плаћали за живота, да би их, после његовог престанка, њихове породице „бесплатно“ сахраниле, али не у алејама великана и заслужних грађана, јер таква места на гробљима једнакости не постоје.   

МАНДИЋЕВИ „МАЛИ НАСЛОВИ“ НА СТРАНИЦАМА ЧАСОПИСА „СТРЕМЉЕЊА“

                           МАНДИЋЕВИ „МАЛИ НАСЛОВИ“

             НА СТРАНИЦАМА ЧАСОПИСА „СТРЕМЉЕЊА“

                У првом броју за 2018. годину часописа за књижевност, уметност и културу „СТРЕМЉЕЊА“ који издаје Установа Панорама-Јединство Београд и Приштина-Косовска Митровица, а, који потписују Рада Комазец, као уредник и Радомир Стојановић, као председник Уређивачког одбора, у блоку „Есеј“, објављено је пет малих есеја, илити „малих наслова“ ЗОРАНА М. МАНДИЋА под заједничким насловом „ЉУБОМОРА“ („Љубомора“,“Вечити говорник“, „Мирис(и)“, „Зашто баш сад?“ и „Издаја“).

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ВЕЧИТИ ГОВОРНИК

                На високој барској столици, за пултом шанка, он неуморно вербализује своје негације. Не верује, као Бродски, да естетика може бити етика.Назива је интелектуалном онанијом. Нарцисе гађа суровим погрдама феномена, улога, шминки и маски жене. Логику означава краљицом филозофије. Математику јединим местом на ком изува изанђале црне кожне ципеле. Фантастично брзо мисли. Једино га време успорава. Док објашњава његове пропусте у тренутку када раскрснице насртнички (за)воде кривине. И оргијају у харему негација.

ТРИ „МАЛА НАСЛОВА“ ЗОРАНА М. МАНДИЋА НА СТРНИЦАМА ЧАСОПИСА „МОНС АУРЕУС“ (СМЕДЕРЕВО)

       ТРИ „МАЛА НАСЛОВА“ ЗОРАНА М. МАНДИЋА НА

              СТРНИЦАМА ЧАСОПИСА „МОНС АУРЕУС“ 

                                       (СМЕДЕРЕВО)

            На страницама двоброја 57-58/2017 смедеревског часописа за књижевност, уметност и друштвена питања „МОНС АУРЕУС“, који, са позиције главног и одговорног уредника, уређује ДРАГАН МРДАКОВИЋ, у рубрици „СКРИПТОРИЈУМ“, објављена су три „мала наслова“, илити, микро есеја ЗОРАНА М. МАНДИЋА под насловом „“ЊЕГОВА НЕВИДЉИВОСТ ОСЕЋАЊА“ (1,2 и 3), на странама 65-67. Ови текстови могу се наћи у рубрици „МАЛИ НАСЛОВИ“ на блогу Зорана М. Мандића који се може посетити на адреси zoranmmandic.blogspot.com

                Зоран М. Мандић је иначе вишедеценијски сарадник часописа МОНС АУРЕУС.

МАНДИЋЕВА ПОЕЗИЈА НА ИНТЕРНЕТ ПОРТАЛУ АПА-ПРЕС

                   МАНДИЋЕВА ПОЕЗИЈА НА ИНТЕРНЕТ ПОРТАЛУ АПА-ПРЕС

МАНДИЋ О КЊИЗИ ДУШАНА ОПАЧИЋА "МАЈАКОВСКИ: ПЕСНИК РЕВОЛУЦИЈЕ" У ДОМЕТИМА

                 МАНДИЋ О КЊИЗИ ДУШАНА ОПАЧИЋА 

                  "МАЈАКОВСКИ: ПЕСНИК РЕВОЛУЦИЈЕ"

                                          У ДОМЕТИМА

СИБИНОВИЋЕВА ВЕРЗИЈА ШЕКСПИРОВСКОГ РАСПРЕМАЊА ЖИВОТА

            ЗОРАН М. МАНДИЋ

СИБИНОВИЋЕВА ВЕРЗИЈА ШЕКСПИРОВСКОГ

                     РАСПРЕМАЊА ЖИВОТА

Узимајући у руке нови песнички рукопис ЂОРЂА Д. СИБИНОВИЋА, познатог београдског песника, есејисте и романописца, застао сам као у чуду пред насловом на чијим вратима је писало ОЛОВКА ВИЛИЈЕМ ШЕКСПИР. Зашто оловка, па још и Вилијем Шекспир? Упитао сам се страхујући да ће ме то почетно неразумевање загонетности наслова одвести у писање есеја о обнови пропалог времена метафоре, као највише нападане и употребљаване стилске фигуре у српском језику. Извлачећи се из тог чуђења неумитно сам морао да се вратим ранијим Сибиновићевим песничким књигама (Престо, Плодови, Нешто поверљиво, Насеље белих кућа, Речник поезије, Хиљаду карактера, Песме љубави пуне и Антологија упоредних снова), како бих у „вагонима на њиховим лирским шинама“, пронашао некакве одговоре о оловци која се зове Вилијем Шекспир, и зашто баш тако, поготово у времену експанзије информационих технологија, када се она (оловка) у њему све мање узима у руку, када све незапосленија тужно, на моменте и одсутно, „гледа“ у типке на тастатури лаптопа, немоћна да се чак претвори у „Перо (наливперо или гушчије перо) Ђорђе Д. Сибиновић“. Али, какве бих ја то одговоре пронашао у: речницима, карактерима, насељима, антологијама и сновима ранијих Сибиновићевих песама у којима се песник мачевао са есејистом. У којима су се, као на „вашару недоумица“ преплитале мисли о филозофским ставовима наспрам феномена: Бога, језика, смисла, љубави, смрти и сопственог живота. Иако је, најблаже речено, дискутабилно тражити, очекивати и проналазити готове одговоре, или их, пак, имагинирати уз помоћ „личне карте“ карактера и ДНК ткива поетичког стожера око кога се окупљају и конституишу најважнији, а на првом месту, одређујући језички, естетички и вредносни судови. Да се ствар не би закомпликовала тиме што се у оваквим ситуацијама читалац и критичар наглашено сусрећу са тешкоћама тумачења текста под овако интонираним насловом, треба се сетити да је тајна поезије првенствено скривена у онтолошко емоционалној сфери, заснована, дакле, у себи самој, а не у некаквом ванвременском искуству, или: идеолошком, сазнајном, моралном, и материјалистичком интересу. Ово неподударање коинцидира са познатом дистинкцијом песничке/уметничке и животне истине. И, управо, на том плану Сибиновић је покушао да свој песнички став, који подразумева и његов антрополошки став, обликује, као естетичке и етичке слике казивања из ког се не може искључити човек, као стваралац и рецепијент, при чему треба нагласити да се Сибиновићева поезија заснива на промишљању спајања и заузимања оба та става – песничког и антрополошког, са свим оним референцама, које осветљавају „исповедање“ искуственог и сазнајног у пољу „рада“ и употребе пробраних  стилских фигура, а пре свега метафоре, која може да изврши естетичку обраду скенираних садржаја осећања сећања и њихових „сецирања“ под сенкама и рефлекторима расутих рекапитулативних погледа и осврта.

                У овом, овако наведеном, мишљењу доминира глас песникове жеље за преузимањем концепције начина и наратива за „распакивање, илити, распремање биографије“ сопственог живота из кога се оглашавају разнотони, неусклађени и нецеловити гласови, који би да се уједине у биће идентитета те уморне (ауто)биографије. А, које као оглашавање бројних појединости импликује још, чини се, главно питање: да ли песник без „оловке Вилијем Шекспир“ може да исприча драматику живота пре него што је стави у рам аутобиографије? И, да ли, гледано из антрополошког угла може да изврши размену између стварног и имагинарног, остварену на естетски начин, како о томе у једном сличном контексту пише Е. Морен?

                У разматрању, контекста постављених питања и проналажења одговора на њих, треба имати на уму и речи Казимира Маљевича у којима је истакнуто уверење „да нашој савременој епохи треба да буде јасно да не треба живот да буде садржај уметности, већ да уметност треба да буде садржај живота, јер једино под тим условом живот може да буде леп“. Међутим, Сибиновић у овој својој новој песничкој књизи ОЛОВКА ВИЛИЈАМ ШЕКСПИР, коју чине тридесет и две песме покушава да, о животу као највећој божјој сензацији, пева/говори на осетљивој граници између полова стварног и имагинарног, оног за чим жуди и што му се стварно догађа, као драматична неверица која обично извире из личног искуства, а о којој је у својим драмама тако сугестивно писао драмски великан Вилијем Шекспир. Маестрално компонујући сучељавања и коментаре догађаја живота, који су се јављали, преплитали и следили, из њихових најразличитијих: љубавних, породичних, културних, па и политичких углова и закутака, при чему, посебно треба обратити читалачку пажњу на говор и „мишљење“ Сибиновићеве верзије „шекспировског распремања живота“.

                Зато се вешто распоређени и тематски повезани наративи ових, иако кључно кратких лирских песама, могу читати и доживљавати као осећаји разочараности у: друштво, породицу, брак, секс (песма Лепотица) и људе (песма Демократија). Лик те разочараности води у суочавање са сопственом зрелошћу, као што о томе пише Бела Хамваш, наводећи да је „трећа зрелост“ сазревање за смрт када се у себи напушта: тврдо, кости, мишићи, крв и тело, када се јавља туга за пролазношћу младости и живота. Стратегију за портретисање тог осећања Сибиновић је поставио у првих неколико, условно да се каже „уводних“, песма књиге (Оловка Вилијем Шекспир, Бицикл, Изложба, Терапија, Штуцовање и Измаглица), а кроз коју се најискреније може говорити о свему ономе што је неког лично дотакло, оно што је некоме лично вредно док за друге то не мора тако бити. Речју, снажна психолошка спознаја о кратком и пролазном животу доноси разочараност, али и жељу, на нивоу унутрашње побуне, да у сенчењу тог осећања, онај који о њему „пева“ буде разумљив, а не и видљив (песма Штуцовање). Наставак тог осећања дистонира у уверењу да се најбоље у животу већ догодило, а да будућност доноси само сећање на бол и узалудан труд, те да ће се у тој „будућности“ памтити само огроман напор или сатирање да се у невидљивом (измаглици) пронађе пут ка успеху (песма Измаглица). Зато у поступку препознавања таквих осећања провејава утисак да је ова књига заиста конципирана као шекспировска „прича“ о распакивању, или распремању сопствених живота. У којој се читалац суочава са „терапијом“ у ликовима „обавезних шетњи“ након срчаних удара и са лековима који се пију у количинама које нестају као да су украдене. Профил тематске повезаности песама нарочитао је изражен у оној под насловом Сутон у којој је акценат стављен на окупљање породице и провејавање осећања усамљености и несхваћености. Наспрам таквог осећања у песми Завера буди се свест о проналажењу места за смиреност, места у писању и прихватању себе онаквим каквим човек/појединац јесте и какав мора да буде, а што се у „прекретничкој“ песми Откровење наговештава као иронични закључак да ће на крају бити оно што мора да се тако оствари и да је то онај фамозни закључак, који се изговара -  let it bee (нека буде или „добра вест“). У „тесној кожи“ ове песме на свој „идеолошки“ начин угурали су се текстуални „вапаји“ песама Клизавица и Идентитет.

                На крају треба истаћи да Сибиновић вешто управља скривеним говором својих песама, те да у „борби“ за њихову невидљивост, а рекло би се исправно и за њихову лирску неогољеност, он их покрива плаштом извесне херметичности, чиме је, у извесном смислу, нагласио да је овом својом књигом хтео да истакне свој лични доживљај драматичности савременог света, света у коме се и данас воде верски и грађански ратови и говори о некаквој демократији. Он, између осталог, верује да се најсугестивније може писати о ономе што се кроз лично искуство трансформише у лични доживљај. Зато ова поезија досеже специфичну: интелектуалну, емоционалну, естетску, поетичку и иронијску универзалност и оргиналност, која се залаже да будућа поезија, или поезија будућности, треба да пева и говори у име својих историјских прекретница жудећи за идеалом увек активног и ретроактивног сопственог превредновања. У тој жудњи уочљив је и Сибиновићев поетички напон и напор да се пева сагледавањем целине поезије чији развој треба да се креће брзином развоја информационих и рачунарских технологија, што подразумева „рушење“ реликата јефтиних рима и сонетне празноглавости.

            

ДУШАН СТОЈКОВИЋ О ПЕСМОЗБИРЦИ „КВАРЕЊЕ КРУГОВА“ ЗОРАНА М. МАНДИЋА

                      ДУШАН СТОЈКОВИЋ О ПЕСМОЗБИРЦИ

                 „КВАРЕЊЕ КРУГОВА“ ЗОРАНА М. МАНДИЋА

            Крајем прошле године на страницама двоброја 53-54 (пролеће-љето, 2017), часописа за књижевност и уметност „НОВА ЗОРА“, који издаје Српско просвјетно и културно друштво „ПРОСВЈЕТА“, одбори у Билећи и Гацку,у Херцеговини (Република Српска), уредник проф. др Милош Ковачевић, објављен је текст мр ДУШАНА СТОЈКОВИЋА, данас сигурно по значају најистакнутијег српског књижевног критичара, о песмозбирци „КВАРЕЊЕ КРУГОВА“ („Каирос“, Сремски Карловци, 2017) ЗОРАНА М. МАНДИЋА под насловом „ДУША ПЕСМЕ У БИБЛИОТЕЦИ СМРТИ“. Интегрални текст овог књижевно-критичког приказа налази се у рубрици „Други о мени“ блога Зорана М. Мандића, који можете посетити на адреси zoranmmandic.blogspot.com

                                                                                                 

                РЕЧ О АУТОРУ ОБЈАВЉЕНОГ ТЕКСТА

                Мр ДУШАН СТОЈКОВИЋ је српски књижевник, критичар, песник, есејиста, антологичар, историчар и преводилац. Рођен је 1948. године у Београду. Дипломирао је југословенску и светску књижевност на Београдском универзитету  1971. Пише поезију, кратку прозу и књижевну критику. Магистрирао је књижевност 1974. године. До сада је објавио преко 550 текстова у разним књигама, листовима и часописима. Говори француски и италијански, а преводи и са словеначког језика. Превођен је на: енглески, шведски, македонски чешки и италијански језик. Већ неколико деценија налази се на челу књижевне манифестације „Шумадијске метафоре“. Живи и ради у Младеновцу.

ВЕК

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ВЕК

Онима којима није стало

до оног што не могу

Онима који се држе геометријске

запремине своје наде

Онима који не испадају из својих

паковања

Неко је продужио век   

БАЈКА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

БАЈКА

Гледао сам

како Сезама проносе градом

како ме на длану показују сунцу

како ме је у ватри

изједначио са ватром

како растем из земље

како додирујем облаке

како нећу да ћутим

никоме икада

(Из циклуса „Интимне песме“ сабране у књизи „РАДОВИ НА ПУТУ“ („Рад“, Београд, 1993, уредник Јовица Аћин) 

МАНДИЋ О ПОЕЗИЈИ СТОЈАНА БЕРБЕРА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

                     МАНДИЋ О ПОЕЗИЈИ СТОЈАНА БЕРБЕРА

            У пословима сређивања архива личне библиотеке и написаних бројних књижевно-критичких текстова, објављених на страницама, исто тако, бројних књижевних часописа, „налетео“ сам ових дана на текст о песничкој плакети, објављеној под насловом „Брава“ сомборског песника Стојана Бербера (1942, Винорача крај Светозарева илити данас Јагодине). Текст сам пронашао у књизи Берберових Изабраних песама (186 стр.), коју је 1987. године објавила Књижевна комуна из Апатина. Књигу су потписали: Радивој Стоканов, као писац предговора и аутор избора песама, Стево Н. Драча, као уредник издања и председник Књижевне комуне Апатин, Миле Грозданић, као технички уредник издања и Петар Гублета, фотограф који је, по избору Ирме Ланг, дугогодишње кустосице Коњовићеве галерије у Сомбору, снимио тридесет цртежа познатог српског сликара са европском репутацијом, Милана Коњовића с којима је књига илустрована. Поменути мој текст у књизи је објављен у блоку Речи о аутору и он је  као у каквом „трилеру“ драматично покренуо моје сећање на осамдесете године прошлог века, па и прошлог миленијума, у којима је Бербер прилично амбициозно наступао на сомборској књижевној сцени, коју су поред моје маленкости чинили: др Томислав Цветковић, академик Миро Вуксановић, др Саша Радојчић, покојни Радивој Стоканов, Миленко Попић и др Драгољуб Гајић, а око које се, као и у многим другим градовима диљем Србије и једне од екс, илити, бивших Југославија „врзмала“ група невероватно упорних аматера и разноразних књижевних "трговаца", који су и после неколико деценија остали у мање, или више дубокој сенци. У оквиру тог сећања надолазиле су ми слике успомена на којим се Бербер истицао „надирањем“ попут „касетне бомбе“ у више смерова, као: песник, романописац, антологичар, полемичар, историчар, и који је можда баш због таквог опредељења пропустио неопходну концентрацију да се темељније изрази и афирмише у оквирима само у једном од праваца својих књижевних „лутања“. Наравно, да ово мишљење није написано са негативни предзнаком, с обзиром на ширину опуса у коме ће будући нарташтаји, нарочито они заинтересовани за аналитичко-синтетичка књижевна истраживања и вредновања, ако их до тада „не поједе“, или „не прогута“, дух све агресивније и борбеније дигиталне епохе. Морам да признам, да сам се у овом тексту, са извесним полемичким ризиком, одлучио да о Берберовој „мисији“ на сомборском књижевнои платоу, на коме још увек, да ли рационално, или пак ирационално, „царују“ Лаза Костић и Вељко Петровић, упутим и на чињеницу која сведочи о квантитативној величини Берберовог укупног опуса, било да је реч о књижевности или о медицини, а који није мањи, већ је можда и већи, од оних који су иза себе оставили „неприкосовени прваци/ цареви“ сомборске књижевности, из чије историје су, помало и некритички „позајмљени“ Лаза Костић и Вељко Петровић за имена награда и манифестација, а којима су успели да се оките неки „писари“ и скрибомани који то апсолутно не заслужују, а које данас у Србији установљавају чак и: месне заједнице, удружења грађана, манастири и неформалне групе. Коначно, да дођох и до мог текста објављеног 1987. године,  како у књизи Берберових Изабраних песама (стр.173-174), тако исте године и на страницама часописа за књижевност, уметност и културу Ревија из Осијека у некадашњој југословенској Републици Хрватској:

                „Бербер  на нивоу једне контролисане организације текста успоставља веома алузивну констатацију о кризи слободе и опасном нарастању непријатеља, који окружује, али кога треба окружити. Уместо историје као хронолошке хијерархије података и уместо атласа као „крштенице“ градова и држава, а Бербер потеже за тајсном сопствене перцепције, која својим чулним реквизитима разлаже слику сумње, унутрашњег времена, режимских дилема и представа о сопственом свету и зонама његовог интересног, па и политичког, повезивања. Разлагање слика сумњи, дилема и интереса Бербер чини помоћу ироније, али не као простог механизма, већ оне врсте исказа који својим апострофима обележава педантно ограђена (заборављена) и дистанцирана места чија колебљивост тече од периферија па чак до центра људског (личног) немирења. И одбрана егзистенцијално испарцелисаних поседа.

                Бербер у свом имагинарном и географски непознатом али примењеном домицилу, укршта своја слободарска копља са надменим и незахвалним непријатељем. Он пише упутства. Саветује. Виче. Да би у једном тренутку своје „браве“ начинио од њених кључева рукопис: емоција, асоцијација, басноликих алегорија и асоцијација.

                Други део „Браве“ представљене под заједничким насловом „Над“, који је у равни Берберовог досадашњег гледања на свет ствари људи, те има оне одреднице којима је његова лирика изашла из оквира простог лирског записа, односно цеђења осећања и утисака.

                У стилу Андриђеве синтагме „шта сањам и шта ми се догађа“ Бербер исписује песме које по свом садржајном миљеу личе на наративе прича или минјатурне записе о малим и великим, а рекло би се о свакодневним изазовима поред којих је појединац принуђен да постоји.“.

                И за крај да додам, да се Стојан Бербер веома извештио у коришћењу тзв. примењене политике писања. Писао је, сећао се и узимао из својих дневника оно што је и да ли је било на „дневном реду“ оног што је „сањао и што му се догађало“:

            Сав од сумње саздан усред овог света

ако не умрем постаћу комета

Узалуд сањам оно чега нема

ватра место цвећа у глави се спрема

Не видим ти руке не видим ти очи

у шуме невидице тело ми се точи

Погинућу гладан усред страшног лета

а крв ће ми сама у ружу да процвета

(Песма Ружа из књиге Бела јутра)

                    С представљања једне од Берберових књига у ДКВ у Новом Саду

СЛАВА

                                    Свети Јован, слика Леонарда да Винчија

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СЛАВА

            Слава је стање онтолошке несигурности славара. Они који славе увек рачунају на којекакве попусте судбине. Често ирационално верују да ће их њихови свеци ослободити терета хипотека. Моралних и естетичких.

                Славари најмање знају о разлозима који су свеце васпоставили на њихове имагинарне тронове. Славе их у храни и пићу које им припремају жене. Инфициране незајажљивим пожудама. Такмичењима и у страстима. И у уживањима.Славари не знају зашто су жене кумовале злим судбинама светаца као Јована Крститеља.

                Они који славе најчешће заборављају на свет једноставности у којем су свеци били њихови учитељи. Учећи људе осећањима, смерности и онтолошкој сигурности. Без претеривања у јелу, пићу и стварима. И како да се одупру нарастању њихове хегемоније у себи.

                Свеци никада нису открили кога они славе.

ПОРОДИЧНИ АЛБУМ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОРОДИЧНИ АЛБУМ

Њих

више нема

Нису више ни текстови

ни отворени прозори

Празнина се населила

у све њихово

Гледа те језивим неписменим

погледом

АНТОЛОГИЈА

                    Слика академског сликара Бојана Шимуновића из Апатина

ЗОРАН М. МАНДИЋ

АНТОЛОГИЈА

Јутром

отварам приспела писма

шаљу књиге

на свакој слика јунака

шта је

ко је

Уписујем њихова имена

име и презиме и

ништа више

Градска чистоћа односи

папир и

ништа више

писма и даље стижу и

ништа више

(Песма из књиге РАДОВИ НА ПУТУ (Рад, Београд, 1993, уредник Јовица Аћин)   

СТРЕПЊЕ И НЕДОУМИЦЕ ЗОРАНА М. МАНДИЋА

СТРЕПЊЕ И НЕДОУМИЦЕ ЗОРАНА М. МАНДИЋА

                      На архивским страницама песничког времeплова ЗОРАНА М. МАНДИЋА налазе се „Антологијске“ и „Интимне“ песме сабране у његовој песмозбирци „РАДОВИ НА ПУТУ“, коју су копродукцијски објавиле издавачке куће београдски „РАД“ (главни и одговорни уредник Јовица Аћин), као извршни издавач и сомборска „ПРОСВЕТА – ТРГОВИНА“. Рецензију за ову књигу, коју чине тридесет две песме написао је Јовица Аћин:

                „...Најновије песме Зорана М. Мандића ношене су осећањем за језик кад језик ишчезава. Ироничне над таштинама света, самокритичне над песниковим задацима, израз су извесне немоћи коју данас сви делимо. Стрепње и недоумице проговарају у нашој немоћи коју грчевито пропитујемо да ли је тријумф или пораз. Ове песме су дневник, фрагменти, тог неопходног испитивања.“.

ПЕДЕСЕТА МИ ЈЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕДЕСЕТА МИ ЈЕ


Педесета ми је
па шта
звона стално звоне за неким
шумови који се стварају прелиставањем
књиге унатраг
не обогаћују музику пролазности
Време непристрасно не стаје ни на једној станици
у поезији а камоли у граду
ни семафори на раскрсницама не могу да га
зауставе
Оно стално некуд напред хода
Педесета је као слика на зиду
у будућем сећању урезана као ожиљак
а у прошлом као траг залечене ране
Понекад као и све остале личи на затворени сеф
Неке добростојеће иностране банке
у коме се чувају најдрагоценије ствари
и добри дух фабрике камата
Педесета зна све о иронији
носталгична је (....)
усамљена је као врхови Хималаја
на дубок океан подсећа (...)
Не воли сувопарне приче о знању
ни билтене не симпатише (....)
Педесета ми је
ускрсле су с њом многе разлике
снови су много сажетији (...)
Молитве су другачије (...)
магична крпа времена упија исцурело
На столу есеј о чистоти започет
на чистом столу есеј о чистоти незавршен
Кроз прозор допиру
Педесете (........)

МАНДИЋ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МАНДИЋ

Ево ме у дуго сањаној песми

Да ли и у њеном досањаном уму

С којим се усудио противуречити

Емоцијама

Чулима и оној

Финој до нежности лирској пређи

Која се обмотава око срца

Када онемоћа

Када избушено месо постане од

Срчаних удара и превелике љубави у

Коју је упадало као у дубоки снег

Ево ме с обе стране

Хармоније и дисхармоније

Мандић наспрам Мандића с оним

Средњим словом М

Као са кавим орденом  из кутије

Очевих одликовања за ратовање

Храброст и поштење

Ево ме у трагу без трага

Траговит у филозофском злочину

Кварења кругова

Са Србијом у дубоким водама

Као са каквим фантастичним добитком и

У малим насловима у

Наративима душица малих прича

Које као безимене

Безимене и бестелесне

Творевине расту брже и светлије од трулих

Писања у које књижевни кастрати у

Самице њихових јунака затварају Теслу и

Андрића

Мандић против Мандића

Никада да је тако било

У њима Једном М увек је горела

Ватра која греје

Која не односи градове

Шуме и

Људе и њихове куће

Ватра која не убија

Али

Пламен који ће спалити

Посмртне остатке књижевности

Заражене саме собом

Као куга са кугом

Колера са колером

Као као са као са

Шумовима на избушеном срцу језика

Те матерње иконе постања

Да ли српског или руског или у

Љубави свијеног као завет

Као сенка која крије сузе јунака и

Не да да га плач представља да

Цвили пред оним што може

Од чега су јачи

Мандић наспрам Мандића

У овој досањаној песми уочи

Светог Николе

Док се њих оба спремају да напишу сећање

На свог оца

Боже колико ли то правде има у

Поезији као мом једином дому у

Мојој страсти и мом завету да је никада

Никада ни у сну не напустим

Уочи Светог Николе 2017. 

ПЕСМЕ ИЗ ДНЕВНИКА (1)

                                          Драгиња, Драгица Опачић Мандић

                                                                 (1921-1998)

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПЕСМЕ ИЗ ДНЕВНИКА (1)

Писмо мајци (II)

Ево ме

таман када си помислила да сам

превише заузет

Над твојом хумком стојим

гледајући за данима који …

одлазе

Ниједан да застане

на путу у повратку кући

Спремио сам ти све најновије вести

о ономе што си и преко љубави волела

о нама

о Србији

Тешка су времена а још тежа када се

урачуна

у оно мало што се добије

Нека мизерија завладала је  планетом

и не одваја се у кружењу око ње

Твој најстарији Д. нешто се разболео

муче га прошла времена с Тобом болном

он још увек верује да си у његовој соби

као ненадмашна чуварка књига

као Она Једина и Једна за његов модел

идеалног…

М. те највише посећује

он је јунак у једној малој причи

о несхваћеном јунаку

много зна али и много ћути

Под једним малим кишобраном одлазили смо

заједно Твом Д. у болницу

прескакали смо ограду  болничког карантина…

Када размишљам о Теби не могу да не мислим

на фабрику у којој си производила сјај

и годинама нас  бојила њиме

Једном си ме учинила невидљивим

па сам тако могао да посматрам

како људи припремају преваре

Над Твојом  хумком стојим

док ветар нестрпљиво чека да извадим

папире

да са њих подигне моје речи високо…

Али ветар није знао да ћу ти све речи

наизуст пренети

као онда када смо преносили тешке ормане

из једног у други угао собе до улице

Много људи је отишло са овог света

Неких из Апатина се сећам као кроз маглу

или се уопште не сећам временских периода

у којима сам морао да их познајем

Не памтим идеално више ни своје песме

ни текстове које сам одвојио на страну

ни на десетине латинских сентенци…

Добро смо сва тројица

у подношљивој  интелектуалној кондицији

Читамо и не пропуштамо непрочитано

Онај најстарији има конкретне примедбе

и на савремену светску књижевност…

Онај најмлађи све зна о крвним групама

и метаболизму пажње

Стрпљив  је и не срља само у једном правцу

верујем да му неће измаћи замишљено

и да ће стићи тамо где је наумио

Ветар је мајко мој пријатељ

покрива пут дуге од очију оних који хоће

да је разбојнички савију у обруч око мене

Око мојих песама

које лете намазане сјајем из Твоје фабрике

сјаја и језика

веровања да треба путовати у свим правцима

без задржавања у грађевинским објектима…

А сад када ме подигне ветар махнућу ти и

сјајем пољубити Твоју вечност

Мирно спавај не бој се ми смо добро

Д. М. и З.

ИЗЛОГ (5)

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИЗЛОГ (5)

(Скица за портрет излога са статистима и улазницама за гледање)

                Излог је сцена на којој се као на „позоришним даскама“ тискају драматике догађаја из: љубавних, меланхоличних и модних презентација. Сцене добро, илити, маштовито, „урађених“ излога су као слике које блистају од равнотежа ликовних елемената, поставки и углова за гледање. На таквим сценама лутке су „актери“, који статирају добро обучене људе са „залеђеним“ гестовима, које су аранжери смислили да би отворили,или, само провокативно одшкринули поклопац, декоратерске „шкриње“ асоцијација, најсличније Пандориној кутији. Коначно, излог, као изазов и мета посматрања, и те како мотивише поједине писце да га „сликају“ речима и „боје“ метафорама. У излозима комисиона, којих је све мање, па чак и у престоничким понудама све велелепнијег Београда на копну и на води, налазе се бројни предмети и вишенаменски реквизити, које поједина позоришта позајмљују за своје представе, илити, комаде у којима се садашњост сусреће са прошлошћу и хипотетичким алузијама на будућност. Због великих изазова и „ратничких поклича“ на Балкану готово да су сви излози стављени под видео надзор са јасним и са, чак, јасно штампаним упозорењима о неисплативости покушаја њихових обијања. У једној од сцена таквих излога имагиниран је судар њихових чувара са лакомисленим обијачима. А, опет, у једној од балканских земаља постоји излог који се зове „Перформанс лагуна“. Духовни покретач тог излога је смислио цаку да се знатижељницима наплаћује његово гледање, а они који пристану на такав услов, за време гледања, бивају, у оквиру те цене, послужени шалицом црне кафе, или, благотворне цикорије, уз обавезан додатак у лику парчета рахатлука са орасима. За будућност таквих излога побринуле су се и архиктете, које их у цртежима својих нацрта нових великих и екстра модерних стамбено-пословних објеката, планирају као магична места са позорницама велике квадратуре, које се покрећу са необичним ротацијама сеена, светла и музике, наравно, све то уз наплаћивање улазнице за гледање.