РАСТАНАК

ЗОРАН М. МАНДИЋ

РАСТАНАК

            Најтеже је издржати тренутак растанка. Гомиле људи, који у групама причају, а, само, ретки плачу. Они најближи јецају док хор нарикача надјачава све. И оглашавање црквених звона, која најчешће плаше сабласним интервалима својих јавки. Црквена звона буде и сабласне помисли о „другом свету“ чија слика се избегава у глави. Као оно што може да буде најстрашније. Страшније од недисања. Од немоћи да се растанак објасни најприврженијим. Оним којим се тим растанком одваљује „комад“ срца. После чега ништа више неће бити као пре.

            Стиском и тишмом атмосфере растанка чудесно господари журба. Свих који помажу и оних који несвесно сметају. Одмажу. Ремете поредак жалости која непрестано, из сата у сат, прераста у церемонију. У неку врсту „обрнуте свечаности“. Оним најдиректнијим извршиоцима у служби растанка ни мало није лако. У купању „отшелника“ .У бирању одела између оних које никада није имао и оних које је највише прљао. А, сваки детаљ треба ставити у своју кутију. У свој мали саркофаг. Који ће отпловити Хароновом реком. Преко. Доле. Испод црте.  Посебно не заборавити да се „отшелнику“ скину повези са руку и ногу. Да може и да устане. Да не буде спутан у неискуству. Пред собом самим. Без сведока. Без „повратне информације“.

            Писцу је ипак најтеже. Срочити последње слово о „отшелнику“. Без патетика, математика, економија и политика живљења, које нико не може да пренесе преко Харонове „царине“. Преко моста на коме се свлаче облаци. И нестају сви докази. Језик. Све речи. Све метафоре. Поезија. Неспоразум са животињама. Аутизам биљака.

            Песник писцу увек помаже. И на Хароновом мосту.

            Он најбоље зна све о немоћи текста.