СЛИКАР ГАЛЕРИЈЕ ЧУВАРА УСПОМЕНА, СЕЋАЊА И ТАЈНИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

                          СЛИКАР ГАЛЕРИЈЕ ЧУВАРА

                УСПОМЕНА, СЕЋАЊА И ТАЈНИ

         Никола Бркановић није сликар, који на својим обојеницама кампује у дворишту, или рекету, само једног мотива. Његове слике се развијају, шире и разгранавају на начин што свака од њих има засебни аутономни визуелни досије, али који им омогућава међусобни чулни дослух у поступку грађења сврхе саборног повезивања кроз корпусе заједничких циљева и поглавља. Над тим заједништвом у његовом атељеу вијори се застава веровања и уздања да и ликовно најједноставнији описи света не треба, као лако штиво написано за доконог морнара, да служе патетичним одразима огољеног реализма. Бежећи од такве утопије Бркановић се у свом занимљивом ликовном мишљењу залаже за непреписивачко поштовање оне врсте аналогије уз помоћ које се на његовим платнима интерактивно: додирују, прожимају и очитавају живот слике са животом природе и то са наглашеним листањем: колорита, цртежа, композиција и техника човековог активизма кроз токове историје и архиве непосрнулих квартова и округа њених каталогизованих креација.

         Пажљивом оку ликовне публике неће промаћи ни чињеница да је Бркановић креативно на својим сликама често тамо и где га та иста публика не очекује, па чак, поред семафора, и на оним раскрсницама на којима је уз најбоље бусоле, најлакше залутати. Зашто? Зато што он једноставно складно записује: роморе, лудости и бронхитисе равница: Славоније, Барање и Бачке, слажући на полицама њихових библиотека читанке и речнике: мора, река и људи из „његовог краја“ . Из крајева и опуса „гладне географије“ света у којој време и простор деле: Кавказ, Јерисос, Дунав, камени градови, врапци и сунце, које на њима понекад „виси“ попут портрета плодова са дрвета неке воћке. А, за све њих,  и њихове божје: егзистенције, фигуре, ритмове и пулсације он је увек исти сликар, монах са кофером за веру и неверу, путника и дошљака. И то онај кога, као руске сликаре 18. века, дијалози у његовим ликовним рукописима доводе пред бесмртни точак властите запитаности о земаљским и небеским разликама добитака и губитака. О жељи да се сабрано исколче и промисле међе поседа око којих се трагикомично споре, свађају и деле изводи из књига рођених и умрлих. Зато Бркановић, поетички одлучно, међу мотивима тако фокусираних и тематски пажљиво уређених прича надахнуто употребљава бројне карактере: линија, кривуља, тачака и запета, да би што пластичније оверио језик и рукопис идеологије свог сликарства, посежући, на моменте, у њој за: гласом, музиком и тескобама метафоричких игара. Братство деперсонализованих ликова Бркановићевих:  литијаша, часних отаца, рибара и удовица личи на галерију и музеје чувара успомена, сећања, тајни и значења њихових ћутања. А тако осмишљене слике самоуверено одбацују утопистичку идеју по којој слика, за јефтини рачун своје пуке декоративности, треба да се ослободи свог развоја и утамничи у кампу сликара, који су јадне жртве само једног мотива, или, као онај „круг двојке“ на који је тужно осуђен један београдски трамвај. Бркановић је сликар видљивих и невидљивих значења раскршћа света,  сликар који сваки дан страсно улази у домове својих слика да би у њима прометејски запалио ватру, а онда с њима наставио непрекинуту нит разговора о свему што их повезује на јави и у сновима.

На Богојављање 2014. г.