ПРЕДВИЂАЊЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПРЕДВИЂАЊЕ

(Скица за портрет баба-министарке или неусиљеног бранитеља латинице)

                Уместо српске речи „предвиђање“ често се употребљава туђица „прогноза“, која већ одавно, са другим туђицама, пуни фонд језичких странизама у српском језику. Међутим о тој појави написани су низови паметних стручних текстова из пера познатих: филолога, лингвиста и језикословаца, који добрано брину о судбини свог матерњег језика, па зато овај мој „мали наслов“ и није написан са жељом да се „умеша“ међу те рукописе, чак ни као скромна допуна, а камо ли као неко ново језичко откровење.

                А, повод за ово писање садржан је у срамној изјави једног песника на Фејсбуку, који је на благу, и то сасвим благу  примедбу, да текстове које он објављује на свом блогу (пре)узима, или чак добија (?) написане ћириличним писмом скретничарски „преводи“, или преноси, да се не каже „конвертује“ у латиницу – одговорио „да он није баба-министарка која усиљено брани ћирилицу“. И, управо поводом једног таквог размишљања, ако је, уопште, у оквиру њега могуће говорити о мишљењу пристао сам у себи да напишем ову „скицу за портрет "баба-министарке, или, неусиљеног бранитеља латинице“. А, све то како ми не би измакао тај драгоцени текст за нека будућа свођења „рачуна“ око језичких суверенитета.

                Захваљујући још увек мом добром памћењу сетио сам се да сам својевремено, као члан жирија, гласао да тај песник, добије Бранкову награду, коју традиционално додељује Друштво књижевника Војводине, иако су се томе битно успротивили остали чланови жирија. А, реч је о писцу који се невешто заклања иза једног од наслова из богате збирке идеја Милоша Црњанског. И, који се као изразити латиничар налази на списку оних  којима успева да, као „латинични гладијатори“ сакрију одору, коју носе „превејани плагијатори“.

                Када овај мој „мали наслов“ прочита добро ушушкани распоређивач туђих рукописа, чије се име и презиме не спомиње у њему, због низа личних неважности, не знам како ће даље наставити да се тако олако безобразно игра жмурке са, пре свега, самим собом. А, уверен сам да ће се због овако скоцканог „портрета“ много лакше препознати на страницама неког од будућих „ресавских венаца“.