(НЕ)ДОДИРЉИВЕ ПРАЗНИНЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

(НЕ)ДОДИРЉИВЕ ПРАЗНИНЕ

Дан преврућ чак и за последњи

Пољубац

у коме ће се на крајносној тачки

Хоризонта

Небо претворити у земљу а земља у

Мрак

сулудо прештампава старе рукописе

увезујући их међу корице сасвим

Нових књига

нових и од најновијих знакова

који се својим компјутерским

Симболима

провлаче кроз све сигнале и

алогоритме језика

Али у тој последњој тачки

Онај који додирне Оно изван језика

као ведри сабласни

Сизиф

неће знати шта је додирнуо

нити ће жалити за тајном подругљиво

насмешеном

сваком ко дозволи да га понижава утроба

њеног замка

На вратима тајнине шкриње

стражари снабдевени вокменима

преслушавају гласове који се мешају

међу њихове

као столетни кукољ

као жила орасна набрекла од

мириса столетних влага

као преживели несасушени дворски ритер

посађен на клупу испред изгубљеног

Краљевства

Ноћ прехладна чак и за последњи поглед

бачен преко  свега изгубљеног

силним додирима

непрекидно извлачи поуке из својих

разговора

са даном преврућим чак и за последњи

Пољубац

На измаку свега што из пуног Језика

(не)додирљивих празнина

сизифовски одлази

Песма (стр. 77-78) из књиге „МАЛИ (П)ОГЛЕДИ“ (Књижевна општина (КОВ), Вршац, 2006, уредник Петру Крду, књигу препоручују академик Миодраг Павловић и Јован Зивлак).