НЕСХВАТЉИВО, НЕПРАВЕДНО И НЕПОШТЕНО ПОНАШАЊЕ ПРЕМА ЈЕДНОМ УГЛЕДНОМ ПРОФЕСОРУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ПИСЦУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НЕСХВАТЉИВО, НЕПРАВЕДНО И НЕПОШТЕНО ПОНАШАЊЕ

                                ПРЕМА ЈЕДНОМ УГЛЕДНОМ 

                        ПРОФЕСОРУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ПИСЦУ

            Несхватљиво је, иако живимо у времену великих ирационалних несхватљивости да Гимназија „МЛАДОСТ“ из Петровца на Млави није одржала комеморативну седницу поводом смрти свог дугогодишњег професора српског језика МИРОЉУБА МИЛАНОВИЋА (1947-2018), који је после краће болести преминуо у Београду 31. августа, а сахрањен, 2.септембра ове године на градском гробљу „Свине“ у Петровцу на Млави. Ову несхватљивост  још дубљом и поразнијом чини податак да то није учињено ни пре обележавања четрдесетодневног помена који пада у уторак 9. октобра. Чудно је и заиста поразно да иницијативу за одржавање те комеморативне седнице није покренуо нико из редова Школског одбора и Наставничког већа, као ни директор, петровачке Гимназије „Младост“. Чудно, јадно и кукавички ако се зна да је МИРОЉУБ МИЛАНОВИЋ, иако у пензији, био угледан дугогодишњи професор српског језика те школе, а поред тога један од најзвучнијих гласова из антологије најзначајнијих савремених српских писаца и чланова Удружења књижевника Србије. Уз све то врстан интелектуалац широке опште и књижевне културе. Та чудност и несхватљивост сеже и у простор неодговорног понашања Удржења књижевника Србије које се од свог уваженог члана није опростило макар вешћу на свом званичном сајту, а камо ли да је и оно одржало комеморативну седницу. Изгледа да сајт тог удружења углавном прати путовања на која неуморно, иако у осмој деценији живота, одлази његов председник Радомир Андрић диљем  Србије и неких од балканских и европских држава.Несхватљива је и инертност и заборав људи   задужених  за културу у општинским структурама Петровца на Млави, који се нису на достојанствен начин опростили од Мирољуба Милановића, носиоца награде Општине Петровац на Млави за књижевно дело, која му је додељена 2016. године. И шта више написати поводом једног оваквог , колико несхватљивог, толико неправедног и срамног пропуста поводом смрти Мирољуба Милановића, и то свих у ланцу од општине Петровца на Млави и њене Гимназије „Младост“ до Удружења књижевника Србије у Београду, а да се при том не помену књижевно вредни наслови његових вансеријских оостварења мудро и језички педантно сабраних у књигама од „Одлагања смрти“ из 1976, „Ветрењака“ (2001) и „Маслачка“ (20004) до „Пола века ћутања“ (бриљантног погледа на српску прозу друге половине 20. века, 2008), књиге „Писци отпора“ (2019, романа „Лов на висоравни“ (2015) у издању Удружења књижевника Србије и књиге огледа објављене као самоиздат 2018. године - „Сан о поезији будућности“. Сигурно  да том „помену“ припадају и подаци о наградама које је Мирољуб Милановић добио за своју књижевност (Прва награда београдског листа „Политика“ за најбољу кратку причу, 1970, Награда“Дрво живота“ Мобаровог института и Заветина из Београда, 2002, Награда „Госпођин вир“ Центра за културу Пожаревца,2009, за књигу огледа „Пола века ћутања“ и награду „Јован Скерлић“, 2016, за најбољи роман „Лов на висоравни“. Речју Мирољуб Милановић је, историјски гледано  мерено, био најугледније и најреспектабилније име и књижевна појава на простору Општине Петровац на Млави, а тај углед се ценио и истицао диљем васцеле Србије. Део његове животне биографије, житија вредног и поносног српског домаћина, су његове животне сапутнице, три даме: супруга Рајна, наставник руског језика, и ћерке Ирина и Валентина, које су обе завршиле Филолошки факултет у Београду и стекле звање професора српског језике, па – зар је све то мало за одржавање једне скромне комеморативне седнице, коју су  заборавили да одрже, или укочили њено одржавање, они из бирократских општинских, школских и књижевничких структура. Заиста, несхватљиво, неправедно, непоштено, па и неморално понашање према једном угледном професору српског језика и истакнутом српском писцу.