СУСРЕТ ПРВИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СУСРЕТ ПРВИ

Одмах

При сусрету првом

Затечени су почели

Отворено да се

Загледавају

И међу собом

Дошаптавају и

Домунђавају

Откуд то ЈА после

Толико проћерданог

Времена

И с каквим

Привилегијама ми је то

Одобрено

Ћутао сам уверен да је

Међу њима мој заштитник

Онај кога је Творац овластио

Да ме заступа и

Помогне ми да се затечени

Не поиграју са мном

Бацајући ме у мислима

Из једног у други угао

Бројних страхота и

Њихових соба

Надао сам се да ће ми онемелом

Бити допуштено да затеченима кажем

Да  је Свет ванреднији и лепши

Него што га наше неверне очи виде

А што сам ја то тако и толико

Могао да урадим

У затвору моје онемелости

Занемелости

Како сам могао таквој казни

Да  се одупрем

Устукнем

Вратим одакле сам дошао

Стигао

Тај сусрет први био је

Веома драматичан као

Ружан сан

Као неверица после оног

Пада с бицикла као

Отварање провалије у земљи

Након земљотреса као

Смрт и све остало што иде уз њу

О чему не знамо ништа

И шта би друго него да се

Мирно препустимо чекању и

Можда неком сусрету другом

С онима који су пре мене (при)стигли

На исто место

Али где то

На којој звезди и с којом

Интерпункцијом у фуснотама

Творчевог широм отвореног атласа

Насред мог великог незнања

Субота, претпоследња мајска 2020.