08. јануар 2017.

ТРЕН

                                                                 МОМ ДУЛЕТУ



ЗОРАН М. МАНДИЋ

ТРЕН 

Заједно смо одрастали
Често сањам његову усамљеност
Некада га дозивам у сновима
Пишем му писма
Чекам да се јави
Када склопим очи његово лице је
Одмах испод капака
Беље од белог
Ушушканије од звука залуталог у
Времену одрастања
Када сам само наизглед био мали
У великом простору
Испред зида иза кога је нестао
Учио ме је како да гледам
Непролазно кретање пролазности
Једном смо заједно с њом
Чекали свитање
Освит је удахнуо наше сећање
Његов осмех завршио се у 
Ваздуху
Међу стаблима орезаних слика
Снови не сведоче о чекању
Правилима њихових живота господари
Заборав
Можда је тајна у тишини коју сам
Изабрао за његов вечни дом