ТРЕН

                                                                 МОМ ДУЛЕТУ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ТРЕН 

Мом Дулету

Заједно смо одрастали

Често сањам његову усамљеност

Некада га дозивам у сновима

Пишем му писма

Чекам да се јави

Када склопим очи његово лице је

Одмах испод капака

Беље од белог

Ушушканије од звука залуталог у

Времену одрастања

Када сам само наизглед био мали

У великом простору

Испред зида иза кога је нестао

Учио ме је како да гледам

Непролазно кретање пролазности

Једном смо заједно с њом

Чекали свитање

Освит је удахнуо наше сећање

Његов осмех завршио се у 

Ваздуху

Међу стаблима орезаних слика

Снови не сведоче о чекању

Правилима њихових живота господари

Заборав

Можда је тајна у тишини коју сам

Изабрао за његов вечни дом