20. јануар 2017.

IMPRESIVNI PUT JEDNOG PISCA



Prof. dr D. Zečević posle promocije potpisuje jednu od svojih knjiga

ZORAN M. MANDIĆ

IMPRESIVNI PUT JEDNOG PISCA

(skica za portret dr. Dobrivoja Zečevića)

            Do pre desetak godina na mapi savremene srpske književnosti ime nedavno preminulog prof. dr. sci. medicinskih nauka Dobrivoja Zečevića (1935-2010) bilo je nepoznato, čak i njenim najupornijim istraživačima. Međutim, o istom autoruu na kontraverznim posedima raznotonog čitalištva i problematičnim standardima stvarnosti njegovog limitiranog vremenu, moglo se uočiti i saznati mnogo toga na stranicama, koje su popunjavane podacima iz oblasti kardiologije. Na jednoj od njih je konstatovano da je dr. Dobrivoje Zečević jedan od najistaknutijih i najcitatiranijih savremenih srpskih kardiloga (29 odrednica) sa volšebnim dijagnostičkim čulom. Pod velom tišine i to u samom viru medicine dr. Zečević je «krio» pisca, koji je odjednom, poput buijce, počeo da izranja iz njegove raške nutrine. Iz tamnosti predikata skromnosti sa kojom je, na sasvim suprotnom polu osluškivanja muzike duha svojih čula, započeo uzbudljivo kretanje stranputicama književnosti.
Dr.  Dobrivoje Zečević (1935) je tako na volšeban način kročio u okean aforizama, pesničkih, proznih, romaneksnih i satiričkih osvrta na vibracije «srca i duše» iz jezički vešto odabranih i stilizovanih registracija jezičkih popisa autobiografskih meandera - fokusirajući njihov bogati govor dramaturškim iscrtavanjem portreta spirale života. I, to, pre svega, u: veremenskim, prostornim, egzistencijalnim i istorijskim opsezima doživljaja rada njegovih uzbudljivih vrtloga. I koncentričnih krugova zajednice tekstova sa vispreno uređenom antologijskom mitologijom: zavičajne Raške, njenih Kazinovića, imaginarnog mesta Prpinci i Novog Sada u kome je, na Dunavu, sticao slavu visoko izdvojenih karaktera kardiologa, posmatrača i autora razuđene intelektulne energije i harizme. Pisca, potpuno posvećenog spremnosti za analitičko osmišljavanje vibracija «srca i duše”. kosmičkih zagonetki i  bezobzirnih nameta i imputa stvarnosti. U tom osmišljavanju dr. Zečević je na volšeban način razotkrivao i razgolićavo diskretnost šarenila kostima stvarnosti svodeći je na pozorište vladavine dvolične igre simbola  njenih dotrajalih etičkih i estetičkih apsurda. Činio je  to, na sebi svojstven način, ustoličavanjem trilogijskih i tetralogijskih formami, pri čemu je sa pažnjom negovao scenu za metaforičk ples  “golobosih” konstrukcija odabranih aktera i subjektizovanih naratorskih figura. U toj pažnji dominantan prostor teksta redovno je bio rezervisan za mističku igru laguma prošlog u ateljeima zanosa budućih «anđela» glasonoša i čuvara, bez predpostavljanja i uzdizanja salona prozukle stvarnosti nad privilegijama njihovih poruka. I ilustrativnih ishoda. Pažljivom čitaocu Zečevićeve literature, naročito njegovih proznih aranžmana, neće promaći utisak njegovog čeznutljivog tragalašta za sameravanjem istorije anemije smisla stvarnosti. Ta ljupka poglavlja, naročito u troknjižju Divan je Novi Sad, prreferiraju liriku uzbudljivih priča o «leukocitima i eritocitima»  obolele stvarnosti i njene socijalne politike. A, to je mogao na napiše, samo, pisac visoke spoznaje suštine etičkog utemeljenja čoveka. I to pre svega centriranog u filozofskonm promišljavanju fenomena prolaznosti.
            Književni govor Zečevićevih tekstova snažno je dizajniran orginalnim jezičkim rešenjima koja ulcama i i digresijskim sokacima njegovih proza teku i protiču između burnih ironijskih naboja. Valeri te ironije nadmeću se me]u sobom snagom primera, koje dr. Zečević plasirao u prezentaciji imaginiranja bibliskog dijaloga između Adama i Eve, objavljenog pod naslovom Ni ona ni on. U przentu i prezentaciji tog dijaloga moćno se služio psihološkim smicalicama dve psihologije, jedne koju mušakarac patetično nudi ženi i druge iz koje se žena legitimiše niskom svojih tradicinalnih osporavanja pojma slobode žene. Susret te dve psihologije poredbeno podseća na Karavađove likovne obrade predstava «zla» inficiranog virsima slučaja tzv. lažne ljubavi. Iz tih razloga “satirična hipertenzija” Zečevićevih tematskih predstava, koje u dramatskom dijapazonu sežu do Uzvišenih Srpkinja, zaslužuje pohvale koje su u sličnim tematski m pristupima: A. Milera, M. Kapora, ili  I. Andrića, putovale i ospoljavale se kroz prevratničke krugove anti-harmonijskih saveza žene i muškarca. Eve i Adama. A, sve to kroz nikada dešifrovane naloge sudbine. I njenih konstrukcija. U problematici sa kojom su se sučeljavali i staro-grčki liričari.
            Ovaj tekst nastao je kao potvrda unošenja u bogobojažljivu evidenciju priča i romana o «impresivnim (kroz trnje) putevima pisaca».  Pisaca, kojima je za života uspelo da se domognu imanja svog stvaralačkog lirsko-epskog katastra. I da na njemu, čak sagrade, svoj autentični “pesnički salaš“.  Mesto okupljanja i prepoznavanja antologije ( i kardiologije} lepote samovanja u ličnim uzdazima lepote pisanja. Estetike istiskivanja iz sebe istine o hipotetičnostima postojanja lažnih ogledala u svetu  «odelenja za ritam srca» . I svih drugih ritmova zbog kojih se prepoznata stvarnost preselila u poeziju i prozu Boga disanja. U književni pokret jednog istaknutog lekara i redovnog srpskog profesora medicinskih nauka. Istaknutog srpskog lekara na odeljenju za ozdravljenje teško obolele zbilje. U Raškoj, Kazinovićima, na «pesničkom salašu» u Čeneju, u Novom Sadu, ili u sremskoj Kamenici i na njenom Institutu za srce. Naravno da je tačno makoliko zvučalo patetično, da je iz fantasmagoričnog  duhovnog habitusa kardiologa dr. Dobrivoja Zečevića iznedrio još jedan Zečević – doktor autentične književnosti.

U Apatinu/Somboru


januara-februara 2010. god.