ЗОРАН М. МАНДИЋ
БУБАШВАБЕ ВИНОПИЈЕ
Бубашвабе, у нашем српском
народу познате по надимку „винопије“, су мала досадна пузећа створења, која
воле да се размножавају и бораве, нарочито зими, у винским подрумима. Вероватно
да је то тако зато што им прија мирис вина у сазревању и друштво „завесе“
саткане од ројева неуморних винских мушица. Неко од филозофа је рекао, а што је
записано у култном Речнику метафора, да су бубашвабе
винопије планерска и ликовна Створитељова грешка. А, то је веровтано испало
због тога што је Створитељ градећи неки други лик заспао, а онда у бунилу, када
се пробудио, побркао своје цртеже, па је тако настао морално наказни лик –
пузеће винопије.
УСПУТНА
НАПОМЕНА
Овде,
на делићу територије овог текста, који тече у смеру настајања, ваља истаћи да
је вино благотворно и лековито пиће из високе класе амброзијских божијих
напитака, па је зато свака метафоричка неумесност искључена, за све оне затекле
у пољу читања овог текста.
У наставку текстуалног тока и
обликовног мисленог бујања овог „малог наслова“, приметио сам да ме изнутра,
као нека снажна унутрашња сила, вуче, нагони и наговара, да се списатељски, као
светлост, придружим некаквом скретању, илити, аберацији, у смислу да се у
„оголелом“ неметафоричком казивању – послужим тзв. „параболичном“ метафором, и
упоредим морално наказни лик „бубашвабе
винопије“ са њеним „изотопима“, скривеним из лукаво израђених маски,
њихових човеколиких двојника. И, то, највише оних, који су, на лествицама
важних државних и друштвених функција, постављени да обављју и извршавају одговорне послове, нарочито у
сфери уметничких и стваралачких удружења и других сродних асоцијација. Реч је о
типолошким подврстама над чијим би се „документима и доказима“ њиховог
разоткривања, добрано забезекнули Фројд, Јунг и Адлер. А, у прилог те
хипотетичке забезекнутости свакако иду и подаци о искуствима посматрача, која
су у историјама многих нација познати, као посматрачи-ћутолози.
О тим „ћутолозима“, наравно, у
мојим будућим „малим насловима“ биће постављена опширнија расправа, која
нажалост тренутно не налази своје место у овом тексту. У циљу наставка
елаборирања приче о морално-наказном профилу „пузећих винопија“, скривених иза
образина лукаво направљених маски, мора се приступити најмање са форматом
имагинирног закључка о тим друштвеним штеточинама, илити, „бубашвабама“, које
руже и брукају људски род. Речју, то су паразити који са позиције друштвених
„јасала“, без и трунке гриже савести, арче и немилосрдно троше и поткрадају
новчана средства са буџетских рачуна организација у којима су, као неки
послодавци, или пословодни предводници, запослени. Они, такви какви су, од
јутра до мрака, уз велике количине скупоцених бутељки високо рангираних „марки“
црних вина, седе, пију и булазне о свему и свачему, или што би један глагољиви
новосадски песник рекао – они јадни по ваздан причају о Ничеу и ничему. И за
крај ево практичног:
ПРЕДЛОГА
У
свим српским општинским и градским јавним комуналним предузећима треба под
хитно формирати радна одељења, јединице, или бригаде, за ћишћење таквог пузећег
човеколиког смећа, а потом за извршење тоталне дератизације просторија у којима
су те штеточине боравиле као радно запослене „бубашвабе винопије“.
Нема коментара:
Постави коментар