Аутор слике је суботички академски сликар Иштван Сајко
ЗОРАН М. МАНДИЋ
БИЦИКЛ
Једно од најоданијих и
најнезахтевнијих помагала у човековом свакодневном животу је бицикл, илити, бајк. Тај несумњиво важан
двоточкаш је цењено превозно средство, које је омиљено скоро у свим земљама
света, а посебно у оној најмногољуднијој – Кини. У којој се уз исходовање
одређене дозволе, поред њихових становника Кинеза, и бројни туристи могу на
бициклу „провозати“ путањом, или, трасом Кинеског зида, дугом 8.851 км, или
макар одређеном рутом њеног главног дела у дужини од 2.450 км. Вероватно да су се такви подухвати предузимали
небројано пута, али, не толико због промоције бицикла, колико због упознавања
чудесне атракције Кинеског зида, као највеће грађевине у историји света,
изграђене за време династије Минг, у 7. веку п.н.е, а чија траса се протеже од
Дандонга на истоку до језера Лоп на западу.
Бицикл је веома „послушно“ саобраћајно
средство, које људе носи и преноси задатим: путем, стазом, правцем, или смером,
уцртаним на њиховим мапама. Данас се, на чувеном суботичком бувљаку, квалитетан
бицикл може набавити, за скромних педесет до сто евра, док се за пежоову
верзију у Француској мора издвојити од најмање хиљаду до неколико хиљада тог ЕУ
новца. Данас су у скоро свим деловима савременог света, па и у Србији, познате многе
бициклистичке трке, које се возе на равним и брдовитим теренима. Снабдевени са
одређеном опремом, многи авантуристи су на бициклима, попут бајкера на
моторима, обишли свет, у коме су бициклисти пожељнији од моториста, због буке,
коју не стварају и због тишине у којој се одвијају њихове вожње. И трансфери
њихових „јахача“, онако и онолико, како им је и колико за њихова живота, бујала
и расла радозналост и похота за путовањима, попут оне: Одисејеве, Колумбове,
Магеланове, или, пак оне, у којој се прославио Марко Поло.
Бицикл, моћно изгледа, једнако
паркиран, или у покрету. Његову геометријску естетику красе инспирације сликара
које су они, попут Иштвана Сајка, врсног суботичког академског сликара, нашли у
његовој изазовној скаламерији. А, инспирације не долазе и не налазе се - тек
тако, као добитци на лутријама, томболама
и рулетима у коцкарницама ноћних барова. Инспирације су теледиригована божија
истраживања човекових кушњи и претеривања са жељама усред егзистенцијалних
башти, цветних вртова и поља јечма, пшенице, мака, или пиринча. А, на бициклима
се и ти хранљиви божански дарови могу лако превозити са једног на други крај
света. Од једне до друге богомоље, манастира, или од једног до другог споменика културе.
Наравно, да и бицикли имају своја допунска помагала, и то у ликовима приколица
и рикши, јапанских и кинеских, с којима њихови власници поваздан „таксирају“
улицама својих сиромашних градова.
Кинези воле, да подсећајући,
кажу, да је савремени човек без бицикла, као биће без ногу. Да ли овој изреци
треба супротставити мисао, по којој, човек везан за мотор или аутомобил, брзо
остаје без плућа, и то усред „дворишта“ катастрофално загађене природе?
Како год било или не било –
човек на бициклу је природи увек драг гост, далеко држи од оних, који у њу
бахато улазе на крилима буке својих ауспуха.
Нема коментара:
Постави коментар