НЕЗАЗИРАЊЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НЕЗАЗИРАЊЕ

(Скица за светску антологију српске филозофске и књижевне мисли)

                Слободан је човек који не зазире. Од сунчевих УВ и других зрачења. Од помрачења Месеца. Од комшија који му завиде на оствареним успесима. На кући коју је поштено, из сопствених зарада, сазидао у елитној зони насеља. Од позива за војну мобилизацију када се надређени постављеници,  са највишим официрским чиновима, купају на плажама најпрестижнијих домаћих и европских туристичких дестинација.

                Човек који не зазире је слободан да се креће кад год и где год. Да чита: Сократа, Берђајева, Достојевског, Мајаковског, Сиорана... И наше савремене писце: Стојана Богдановића, Недељка Богдановића, Душана Стојковића,  Мирослава Лукића, Александра Лукића, Ђорђа Д. Сибиновића, Душана Опачића... А, не и Волт Витмена, који ми се, заједно са његовим књигама „Влати траве“ и „Збогом машто моја“ - не допада, као ни  пренадувана лопта препотентног „америчког сна“.

                Човек је слободан коме је својствено критичко мишљење. И чуђење, како то истиче Дивна Вуксановић у својим коментарима Филозофије медија. Слободна да понови, или пак испољи, став по коме данас филозофија једина поставља питање – Чему филозофија у оваквом свету?

                Зато ваља закључити да је слободан човек онај који не зазире да се чуди, као што не зазире само оној човек који се слободно чуди и поставља питања. На која најчешће касне, или, уопште  не стижу одговори.

                Једини живот слободног човека који не зазире ни од чега и ни од кога је – слобода. Коју нико никоме не може да угрози и узме, ако се рађа и траје у њој. Као љубав, поезија, музика, математика и уметност.

С краја новембра 2018. год.