НИЈЕ ТРЕБАЛО

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НИЈЕ ТРЕБАЛО

                Када добро размислим, говорила је моја мајка Драгиња, заиста - НИЈЕ ТРЕБАЛО, да урадим оно у шта сам била убеђена да је - добро, паметно и корисно. Поготово, наставила би да казује своју сетну анализу, када се то односило на људе, којима сам свим срцем  желела да пријатељски помогнем, или да их заштитим од недобронамерних ружних прича. И погрешних потеза које су непромишљено вукли. На своју штету.

                Тим речима мајка, као да је желела да нас у детињству, а још интезивније у средњошколској младости, припреми и упозори на све што често заврши с горким и отужним осећањем  да НИЈЕ ТРЕБАЛО урадити оно што се урадило. Оно што је касније тешко било обуздати, а камоли заштитити, од неверице, па и пригушеног кајања.

                Мајка нам је, брату и мени, тим речима послала јасну, чак и филозофски разумљиву, поруку - да је околни свет крцат са многим незајажљиво незахвалним људима. Онима, којима је чак и немогуће угодити ако то није по мери њиховог поимања међуљудских односа. И рачунања - чињења и нечињења, која одговарају, или, како је моја бака Сава волела да каже – пашу, само њима. И њиховим кратковидим, јефтиним и себичним интересима. Зато се увек треба чувати оног што НИЈЕ ТРЕБАЛО чинити другима. И прискакати им у помоћ када постоји опасност да ти се то касније - обије о главу.

2018.