КАДА СЕ ИЗГУБИШ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

КАДА СЕ ИЗГУБИШ

(Микро есеј о: прашини, сврабовима и Шекспировим зановетањима и загонетањима)

                Када се изгубиш из свог сећања – то је горе него када си превише у њему. Када попут архивара, пред пензијом, годинама гуташ све облике и сва годишта прашине. Искашљаваш себе из себе. Кретајући се нон-стоп између бројних: предмета, књига и кутија одложених на горњим и доњим полицама. Које личе на горње и доње светове. И све то у неподношљивом реалном времену.

                Када се изгубиш у свом, све траљавијем, сопственом сећању, прво настају муке са датумима, а онда и са свим осталим подацима са страница историје на којима треба да су чврсто, а што ће се сликовитије рећи – необрисиво, заведена, разврстана и размештена аутобиографска поглавља. И успомене.

                Губитак сећања је као свраб, који ти не да мира ни дању ни ноћу. Као кашаљ. Као уједи комараца. Као муке са искашљавањем – себе из себе. Из немогућности да се исчачкаш из себе, а камо ли опереш, изнутра. Из стравично перфидних наслага прашине. Која се годинама таложила у плућима и другим унутрашњим органима, нарочито, код оних, који су рођени у прошлом веку. И прошлом миленијуму.

                Када се изгубиш у сећању онда ти графитна, или хемијско оловка, постаје недруг, јер не знаш шта ћеш с њом, нити како се она нашла у твојој торби. Чему служи и одакле ти је тај шиљати предмет у џепу.

                Изгубљено сећање тако временом постаје опаки губитников непријатељ. Због кога његов мозак почиње поваздан да неконтролисано лије сузе. Сав унезверен у времену и простору. И међу сликама, које више не може да хронолошки ређа и разврстава на – садашње и прошле.

                У таквим тренуцима човек без сећања све мање зна да прави разлику између живота и смрти. Годишњих доба. Прилика и неприлика.Постаје немоћан, као успаничени гимназијалац из своје прошлости, на писменом делу испита из математике. Онај исти, који је више волео да сањари него да учи, па су му стресови, а поготово страхови од незнања, ђаволски призвали губитак сећања. А, затим га појели као – банану, сладолед, или црну чоколаду.

                Храни ли се то ђаво са нашим сећањима? Или, смо опет несмотрено, а Бога ми и непотребно, на путу у ништа, забасали у луталиште низијама и висијама – илузија? Питање је, које по мишљењу овог текста, апсолутно не одлучује о оном Шекспировом зановетању и загонетању – бити, или не бити?

Понедељак, 24.06.2019. г.