ЗОРАН М. МАНДИЋ
ДНОПОЉЕ
(Портрет села у ком је
рођена моја мајка Драгиња)
Днопоље је једно, по уређењу, од
(нај)лепших српских села, које се географски налази на територији данашње
Хрватске. Смештено је поред Доњег Лапца, некада – административно среског, или,
котарског центра овог географског краја. У ком је, борећи се у партизанским
редовима, против фашистичких легија Италијана - током Другог светског рата -
погинуо народни херој Стојан Матић. Прецизније Днопоље се налази подно Главице
Опачића, а која припада породици брдских и планинских узвишења. Која су неретко
носила имена, или, презимена настањених сеоских група на тим топонимским
котама. Као што су: Опачићи, Вигњевићи, Шашићи, Почуче, или – Тишме.
У том селу са очаравајућом
питомином, углавном српске, природе родиле су се моја мајка Драгиња и њена
Сава. Обе умне и чврсто васпитане у духу оних највиших патријахалних вредности,
које је српски народ неговао и подизао. Као децу. Као пријатељства са укућанима
суседних кућа и њихових имања. У том селу родио се и мој рођени ујак Душан
Опачић Чаруга. Надимак Чаруга добио је у Другом светском рату у коме је блеснуо
његов јуначки лик неустрашивог: комунисте, борца и партизанског комаданта
чувеног батаљона „Огњен Прица“.А, све то, у формацијским редовима „Шесте Личке
пролетерске дивизије“. Али, шта вреди, када је тај чувени лички јунак, брзо
–одмах после рата, напустио овај свет. И све то од последица тешких рањавања. У
првим редовима крвавих борби. Али, ипак, успело му је да иза себе, поред силних
високих и највиших ратних и мирнодопских одликовања, остави и троје деце. Сина
Јована и ћерке Зорицу и Татјану. И тако настави чувени Опачићки низ, који се и
дан данас спомиње и препричава као – ПРИМЕР. Као нека
непокорива врста
незаобилазног поредбеног – УЗОРА.
Село Днопоље имало је само једну
улицу, илити, више, државну цесту, са неколико „огранака“, који су се штрчећи
одвајали и одвијали у правцу многих заселака. Било је то, колико ме прецизно
служе слике из детињства – лепо ушњирано селце. С једном улицом, али и са
традиционалним редоследом презимена врховних „глава“ сељака и њихових породица,
које су генерацијски извирале – једне из других. Као потоње из пређашњих. Које
су, као реке утоке, утицале једна у другу. Вигњевићи у Опачиће, Опачићи у
Шашиће, па све државном цестом узбрдо до шуме „Каменско“. И, до кућа у којима
су живеле Почуче и Тишме.
У то бајковито село –
ирационална, тобоже антифашистичка, хрватска политика је после победоносног
завршетка Другог антифашистичког светског рата (1941-1945) – мало, или, готово
– ни мало, улагала у цивилизацијску инфраструктуру (струју, путну, водоводну,
канализацијску мрежу...). У таквим српским крајевима није било ни: домова
здравља и културе, школа и фабрика. Сељани су живели у резерватима, као амерички Индијанци.
Искључиво ослоњени на своју памет, осећај за одговорност и бригу о себи. Својим
породицама, рођацима и комшијама. И гробљима. Бавили су се сточарством, узгојом
крава, коња, оваца и живине. И пчеларством. А, обрађивали су и по које парче
слободарске земље, ослобођене од Талијана, усташа и домаћих издајника.Ту
земљану парчад, добрано натопљену српском крвљу и знојем, користили су,
нарочито, за засаде поврћа и детелине. У селу су одлично, уз божију помоћ,
рађали дрвореди са пристојним приносима полупитомих јабука из редова „петровача“.
Тако да је права дечија радост била када су се те јабуке, заједно са клиповима
тек приспелог младог кукуруза – натицале на дрвене ражњиће, да би се потом
пекле на ватрама запаљеним поред пашњака, на које су се у пашу изводили: коњи,
краве, овце и њихови младунци.
Зашто све ово пишем – ЈА, који
сам се више посвећивао књижевности, него ли историји и географији. Осим у мери
колико су то од мене, као од ученика, захтевали гимназијски програми и они
факултетски на студијама права? Веровато, зато што – мало мало сањам то
бајковито селце – престоницу мог детињства. У којој сам растао са добрим делом
тог првотног узраста на дах растојања, или, одмах до запоичињања пубертета. И,
све то уз моју баку Саву. Коју сам, као студент назвао – Сократицом. Неприкосновеног
ментора и уредника мојих будућих знања и искустава. И животних „трикова“. Она
је утицала на мој физички и интелектуални развој – до те мере, да ми и данас, у
овим годинама – битно недостаје. Као и мој рођени брат – Душан. Који се ето,
хоћу да верујем – по позиву, извукао, сада већ далеке 2007. године, на извесно
време – да одради неке више и важније послове. Неке – ГОРЕПОЉСКЕ задатке. А, и
да мало посети нашег блаженопочившег оца Манета, од првог дана Другог светског
рата – борца „Шесте Личке пролетерске дивизије“ и, после тог времена, мајора
Југословенске народне армије. И нашег, у овом тексту с великим уважавањем,
поменутог рођеног ујака Душана Опачића Чаругу – Сократициног сина јединца.
Ето, мислим да сам се с овом
малонасловном причицом, колико – толико, одужио престоници мог детињства –
ДНОПОЉУ. Уз то одужење – ОВДЕ У ТЕКСТУ - прилажем и велике поздраве мојим
блаженопочившима: оцу Манету, мајци Драгињи Драгици, баки Сави Сократици, ујаку
Душану Чаруги и брату Душану, резервном капетану прве класе ЈНА.
Написах овај „мали наслов“ са добрим прекидима у
оквиру
још увек неистекле и незавршене
господње 2019.
Нема коментара:
Постави коментар