PESME
O KAFKI
U časopisu za književnost,
umetnost i kulturu NAŠ TRAG, broj 1-2/2016, koji izdaje Društvo Trag iz Velike
Plane, sa suizdavačima Bibliotekom Radoje Domanović i Teatrom Vitomir
Stefanović Vita iz Velike Plane, a koji je kao glavni i odgovorni urednik
uredio Milan R. Simić, objavljen je blok (od
113 do 130 str.) pod nazivom PESME O KAFKI (III), koji je priredio Dušan
Stojković, jedan od najistaknutijih savremenih srpskih književnih kritičara,
antologičara i teoretičara književnosti. U istom bloku pored dvanest pesnika
iz: Poljske (Stanislav Grohovjak (1934-1976), Rafal Vojaček (1945-1971), Adam
Zagajevski (1945), Makedonije (Petre Bakevski (1947) i Lidija Dimkovska (1971),
Slovačke (Miroslav Bjelik (1949), Crne Gore (Andrija Radulović (1970) i Srbije
(Dušan Stojković (1948), Nebojša Vasović (1953), Aleksandar B. Laković (1955),
Zvonko Karanović (1959) i Danijela Bogojević (1979), zastupljen je i pesnik
ZORAN M. MANDIĆ (1950) sa njegovom poznatom pesmom u prozi, iliti, „malim
naslovom“ – KAFKINA FONTANA (na str. 120-121), po kojoj je naslovljen izbor iz
Mandićeve poezije, koji su objavile Šumadijske metafore i Centar za kulturu iz
Mladenovca nakon što mu je 2012. godine dodeljena prestižna književna nagrada
POVELJA KARAĐORĐE, a koji izbor je priredio Dušan Stojković.
ZORAN M. MANDIĆ
KAFKINA FONTANA
(Pričica o paralaksama)
Sve je počelo odjednom. Svet mučenika je
izašao iz muzeja na ulicu. Držao se neizboranih delova lica, kao u menjačnici,
usredsređen između uloženog i dobijenog znaka nejednakosti. Lakoća jednog,
slučajno ostavljenog, kovčega podsećala je na ostatke Kafke. Neki čudesan mir
izvirao je iz grimasa metafora neobrazovanih čitalaca. Metafora? Da, metafora. Pod milionima kapi ekstremnih padavina Kafkin kišobran je izgubio smisao. Proces
svake njegove priče ličio je na priču procesa u kome je prepoznavajući oca
zaboravio majku. Roman o stubovima kulture narastanja: lišajeva, bradavica i
ožiljaka budnih snova. Hladne niti neprevedenog rečnika poezije dubile su rov u
zelenom ledu proze s kojom se trebalo suočiti dan posle Kafke. Usred zabune sa
prevodima značenja iskrsli su likovi Aćinovih dopisivanja – pisma Kafkinim tekstovima,
onako kako to, samo, Aćin ume da pre-radi.
Među svetom na ulici nesnosni glas škripe
sfera. Kao u gimnastičkim salama tzv. pozorišta. Sve je počelo odjednom. Izborani
delovi lica polusveta nešto su slavili u svom neprovidnom zamku. Na ulici
nikome od njih nije smetao kovčeg sa Kafkinim ostacima. Na jednoj klupi, duboko
iza, u parku pejsaža crnobele pozadine, Borhes je mučio Sokrata traktatom o
Hristovim dilemama. Na mestima, koja je trebalo sugestivnije povezati,
Dostojevski bi se pozvao na Kafkino slikarstvo neizboranih delova lica sveta
izašlog iz prepariranih senki nedovršene prošlosti.
Iz pravca neprovidnog zamka dopirao je jecaj
istorije istorija. Proces plača uvek treba da liči na plač procesa –dodavao bi
Aćin u svojim lakim ženskim pričama o teškom kultu strasti. Ljubomore i
nepristajanja, čak i u načelu, na deobe i seobe sa kojima je Crnjanski pokorio
Itaku, London i Beograd.
Sve se
završilo odjednom. Neko nevažno neprimetan sklonio je sa ulice kovčeg sa
Kafkinim ostacima. Na istom mestu, po začuđujućem sklanjanju, otvorile su se
kaverne Kafkine fontane. 
Нема коментара:
Постави коментар