ВОДЕНО ОГЛЕДАЛО

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ВОДЕНО ОГЛЕДАЛО

                Водено огледало је једна од најупечатљивијих божијих икона настала у процесу стварања природе на ком се огледају откривене и неоткривене звезде и анђели чувари, штитоноше и хранитељи, а међу њима и старогрчки Бог среће Каирос. Океани, мора, реке и потоци су чудесне подлоге које својим хумусом хране водена огледала и радосне игре њихових одраза. Њихово време никада не пролази, као што то чини човеково у својим појединачностима. Зато у сваком сусрету с њима треба бити опрезан, јер од усијаних импресија које зрачи грозница неопрезности свако посматрачево око може да ослепи.Зато је у таквим тренуцима увек боље двоумити се него повлачити погрешан потез.

Водена огледала су велики трезори, ризнице и музеји тајни без којих би свет трагично личио на сиву и неосветљену пустињу прекривену сузама звезда и анђела. А, међу тим тајнама сакривена је једна верзија књиге о постању горњих и доњих светова и њихових трагова, за којима човек непрестано жуди. И машта, како на јави, тако и у сну.

Ипак, има и оних, који верују, да водена огледала, без опрезности човековог радозналог посматрачког ока, личе, и своде се, на празне градске послуге, кантине, или трафике. Зато, само Бог зна на шта је мислио када је у скицен блоку своје „затворене књиге стварања“ нацртао ликове водених огледала.