СЕЋАЊЕ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СЕЋАЊЕ

(Мали есеј,илити, наслов о музици мајчиног срца)

            Сећање треба да се буди, као мало уплакано дете, које дозива мајку да га узме у наручје и привије на груди да би слушало музику њеног срца. Музику, коју је Створитељ лично компоновао за његову богодечију нејач, која као какав ветробран, или звучна баријера, стоји на почетку „аутопута“ сензације живота. Од туда и поређење детета са фигурама сећања одраслог човека, које често потону у његовим непромишљеним запостављањима слика из прошлости. И непревазиђене музике мајчиног срца. Сећања су одвајкада била жртве човекових бахатости и глупог веровања у некакав вечни живот без прошлости. Због таквог осионог понашања човек је ирационално изгубио представу о „грађи“ из које се, по нацрту Створитеља, развио његов лични онтолошки и емоционално-хемијски процес. Занимљиво је да је Створитељ неке од таквих бахатих људи пустио да доживе и стоту годину живота, али само да би их имао на оку, као примере његових чувених „нацртних“ и „статистичких“ грешака. И, то као примере за све његове долазеће рабове, које ће на пријему наградити сликама на којима се: Бах, Моцарт, Бетовен, Григ, Вивалди и наш Стеван Мокрањац клањају пред партитурама и нотама музике мајчиног срца.

НАРОДНИ ХЕРОЈ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НАРОДНИ ХЕРОЈ

(Сећање заборављено у „маузолеју“  далеког детињства)

            Многе мисли, мислим, да сустижу све учеснике живота, па чак и оне, који су их се одавно одрекли, а које говоре и сведоче о њима и уместо њих, једнако о љубави и нељубави,и ове, које им наводно помажу да преживе сећања у овом дисфункционалном свету бројних и не ретко супртостављених профила заједница бивствовања. У свету у ком, мислим, да би боље прошли да не мисле, да се не сећају, да постоје,само, онако офрље и без строго дисциплинованих поштовања конвенција, правила понашања и поступања, и то у сваком интервалу, периоду и појави свакодневнице, као некаквог израза „врховног“ постојања, илити, егзистенције, са, између и без, на различите начине, конципираних, измаштаних и отелотоворених актера, илити, божијих рабова. Понављање, у формулисању овог изјашњавања, употребе помоћне речце „илити“, „везе“ у смислу потребе за њеном језичком вододелничком функцијом, само, потврђује сложеност објашњавања, често оног необјашњивог, које своју замршеност дугује, углавном, онима, који воле и практикују да се, без навођења разлога, одричу мисли, које их кадтад, у таквом статусу сустижу. И сустигну. Као кавог: дезертера, издајника, шпијуна, саучесника, бегунца из затвора, или јадне побегуље са полагања важног испита, рецимо за лиценцираног унапређивача уређених и заштићених еколошких сектора и резервата.

                А, сада се у овом наративу, као у сред дворишта те свакодневнице  сећам, и осећам, да сам као дете, вероватно у некој блискости са овако вербализованом мишљу мог одраслог мозга, о егзистенцији „објашњавања необјашњивог“, маштао да постанем народни херој или херој народа, како то филозофи језика одмах, по изреченом, воле да пресложе, ротирају као поставе у кошарци, не плашећи се степена и санкција заштите ауторских права и слобода. Сећам се да сам тада у детињству маштао да постанем народни херој, или како, већ рекох, у овом тексту – херој народа, те да у статусу тог звања имам: свечану униформу и свој маузолеј у ком ћу становати као споменик. У који ће, у дане обележавања важних државних или локалних празника, долазити бројне делегације, чак и из иностранства, да положе цвеће и венце. Нећу да одам тајну – зашто нисам постао народни херој, као што нисам постао ни: снајпериста, специјалац за разбијање терористичких акција, или, пак, стручњак за уклањање разорних мина у земљама у којима се никада нису водили ратови. Такав одлучан став настао је као последица након што је нешто превагнуло у мојој дечијој глави, нешто што је збунило њену машту и што ју је скренуло са пута жеље. Сада ми је по мало жао што се у времену мог детињства ништа није знало о компјутерима, друштвеним мрежама и других дигиталним сензацијама, па тако нисам ни могао, ономад да маштам да, у одраслом времену, будем, постанем, уважени програмер у неком војном или цивилном рачунском центру, или пак хакер у викиликсовој „униформи“ са лаптопом у торби пребаченој преко рамена и са ајфоновим мобилним телефоном у џепу. Али, бојим се, да би неко од мојих тобожњих читалаца, након ове причице, из породице мојих „малих наслова“, могао да каже да сам ја ипак био стидљиви херој маште мог детињства у коме сам живео у његовом маузолеју жеља. И, у извесном смислу, постао њихов споменик.  

ТАЈНА БОЖАНСКЕ КУТИЈЕ ДУНАВА

ТАЈНА БОЖАНСКЕ КУТИЈЕ ДУНАВА

                У културном додатку београдске ПОЛИТИКЕ у суботњем издању од 18. маја 2013. године, који је уредила Весна Рогановић, ЗОРАН М. МАНДИЋ је објавио запис у ком осветљава сећање на великог српског сликара и члана Српске академије наука и уметности (САНУ) - МИЛОРАДА БАТУ МИАИЛОВИЋА (1923-2011), сигурно једног од највећих и најзначајнијих срппских интелектуалаца 20. века, који је добар део свог стваралачког живота и рада провео у Паризу. Мандић је грађу за овај текст црпео из бележака које је у Београду  водио током неколико разговора у којима је наш велики сликар покушао да интегрише рекапитулативан поглед на своје укупно  дело и околности у којима је оно настајало.

ИЗЛОГ (2)

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИЗЛОГ (2)

            Увек сам се питао зашто људи толико воле излоге да им се у мислима чак и клањају. Као божанствима чији су кипови и иконе преживели векове, као да су сами себе сачували од вандалских похода, дивљачких хорди и њихових разорних похара. А, онда сам временом почео да схватам да су излози представе, као симулакруми, у којима, као на позоришним „даскама“, учествују заједно, они, који их, као декоратери, постављају, са онима који их гледају. И једни и други се претварају да верују једни другима, и да једни друге заступају и штите у размирицама са онима који не воле и зато прогањају излоге као субкултуру.

Обилазећи бројне излоге,отворенe у старим и новим грађевинским објектима у ликовима продавница, апотека, књижара, или пословница разних агенција, канцеларија и представништава, уочио сам да се њихови декоративни креатори, или постављачи и „лансери“ понашају као режисери америчких акционих филмова, на првом месту трилера, чије занимљивости су најчешће повезане са замршеним психолошким триковима и њиховим илузионистичким одразима. Од тог времена мог сасвим личног уочавања тече настанак закључка по коме су излози увек део неке игре, или чак комерцијоналног „брака“ са њом, а у коме статисти демонстрирају естетику глумаца које глуме, а који су заборавили да науче текстове својих улога. У излозима „статисти“ су увек лепо обучени и личе на добро нацифране и скоцкане, без зелених вијетнамке и класичних, од модро плавог џинса, фармерица, средњошколске матуранте, који једва чекају да се, после матуре, одвоје физички од својих родитеља, како би упловили у изабране животне и радне самосталности.

Па, шта је онда тај ваш излог – питао ме читалац, који је пажљиво прочитао прву верзију мог текста под тим насловом? Тако постављено питање читаоцима даје неоспорно право да такву упитност усмере и поставе према сваком књижевном тексту. У „страху“ од  неубедљивог одговора, ипак, одлучио сам да уместо одговора напишем нову, илити, трећу верзију промишљања урбане фигуре излога. А, и чему бити талац питања с којима се читаоци коцкају у кладионицама иза чијих излога све врви од вербалне борбе, „прса у прса“, једних против других одговора. А, правих одговора нигде, као ни правих питања, или, заслужних излога да се о њима потежу и троше толике речи. И клањања.

М. Б. ДУШАНИЋ ЛИРИК

ДЕЛОВИ ЗАГУБЉЕНИХ ЈЕВАНЂЕЉА

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ДЕЛОВИ ЗАГУБЉЕНИХ ЈЕВАНЂЕЉА

(Изостале библијске слике)

                Делови загубљених јеванђеља, разломљених и утврђених на поседима побуњених фрагмената, исчезлих дрхтећих слика живота – клизе кроз мирисну тамност песме. Кроз тело текста.

                Неповерљиви аутономни хор пева оду суштинама ствари над којима се у облику круга надкрилила прича о вечности. Иста она лаж, која узнемирава, пренагљује и пожурује добро замишљени спокој. Међу чињеницама вечности, које су узор саме себи. Образолике и независне од тога – да ли виде, или не виде. Да ли је њихова судбина потпуна и готова за привиде и илузије? Да ли је готова и довршена као старогрчки кип? Као мраморни потпорни стуб са ликом каријатиде? Као песма која никада неће преступити преко прага људске пролазности? Прећи у вечност. Надићи лаж да се може сагледати, а камоли испунити цео простор васељене. Све њено мирисно и пенушаво време. Оно што не може да се ослободи простора. Продре из њега у интактност мишљења, које се поклапа са сликама, које не знамо.

ПИСАЦ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПИСАЦ

            Небројано есеја, других књижевних жанрова, огледа, списа и форми посвећено је дешифровању тајне писца и дефинисању појма писца. Изношене су многе идеје о невидљивим знацима преко чијих релеја писац успоставља везу помоћу које остварује плодове своје имагинације. И неку врсту самосвести о лавиринтном простору који у лику метафизичког интервала раздваја феноменално од ноуменалног у тој истој имагинацији. Неки слободнији у третирању појмовног изједначавали су феномен писца, поготово песника, са божанским бићем дарованог светодуховским привилегијама емоционалне интелегенције. За њих он ствара помпом али, и насладом мученика. А, они други, строжији у просуђивању, и расуђивању, цивилизацијских тековина и њихових позитивних и негативних приноса, проглашавали су писца homo ludensom, жонглером, опсенаром, лукавим комбинатором и „генијем“ чија пуна фигура никада није дефиницијски чиста.

                Један од одговора могао би бити садржан у констатацији да писац неће никада због нечисте, а камоли, због погрешне дефиниције нестати из свог феномена и његових contradiktion in adjekto коментара. Зашто?  Зато што писац гестовима урнебесног синтетичара и гримасама комбинаторичког заводника суверено управља неутољивом жељом за популарношћу, за оном множином чујности које се једна другој пењу на рамена. Није неистина да је неким писцима та жеља важнија од упознавања друге стране врта, да не престано објављују.Уместо да пажљиво лекторски и логички окопавају своје текстуалне „биљке“.

                Заборав је пуно осећање казне за многе писце. Они је тешко подносе, она их убија ефикасније и од метастаза опаких болести, чак и ничим помућене њихове чисте и мудро вербализоване евокације. Логос њихових просветљења. Ова констатација нарочито је подигла своју видљивост у епоси наглашене издавачке продукције и њеног преобликованог ширења у електронским медијима са сасвим другим конфигурацијама адреса, пошиљки и пошта.

                Велики број књига, часописа, ревија и других књижевних гласила учинио је писца транспарентно грабежљивим у смислу да му никада није доста оглашавања и личне промоције. У тој захукталој алавости, коју у медицини називају и означавају галопирајућом, они све ређе, и све мање, одлажу вино својих текстова у подрумске мирове сазревања и стрпљења. Да одстоји. Да се, ако ништа, одмори од себе. Од свог укуса. Од тескоба унутрашњег и унутрашњих навира. Карте се бесциљно бацају на вруће тек исписане редове, на песме и друге текстове, престајући у њиховој непроређености и да дишу док их не угледају објављене. А, потом, већ су у трци да то исто искористе и понове на неком другом огласу. Изгледа да у тој трци не помажу, ни здрав разум, ни иронија, као традиционално водеће пишчеве илити песникове навике.