ИЗЛОГ (2)

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ИЗЛОГ (2)

            Увек сам се питао зашто људи толико воле излоге да им се у мислима чак и клањају. Као божанствима чији су кипови и иконе преживели векове, као да су сами себе сачували од вандалских похода, дивљачких хорди и њихових разорних похара. А, онда сам временом почео да схватам да су излози представе, као симулакруми, у којима, као на позоришним „даскама“, учествују заједно, они, који их, као декоратери, постављају, са онима који их гледају. И једни и други се претварају да верују једни другима, и да једни друге заступају и штите у размирицама са онима који не воле и зато прогањају излоге као субкултуру.

Обилазећи бројне излоге,отворенe у старим и новим грађевинским објектима у ликовима продавница, апотека, књижара, или пословница разних агенција, канцеларија и представништава, уочио сам да се њихови декоративни креатори, или постављачи и „лансери“ понашају као режисери америчких акционих филмова, на првом месту трилера, чије занимљивости су најчешће повезане са замршеним психолошким триковима и њиховим илузионистичким одразима. Од тог времена мог сасвим личног уочавања тече настанак закључка по коме су излози увек део неке игре, или чак комерцијоналног „брака“ са њом, а у коме статисти демонстрирају естетику глумаца које глуме, а који су заборавили да науче текстове својих улога. У излозима „статисти“ су увек лепо обучени и личе на добро нацифране и скоцкане, без зелених вијетнамке и класичних, од модро плавог џинса, фармерица, средњошколске матуранте, који једва чекају да се, после матуре, одвоје физички од својих родитеља, како би упловили у изабране животне и радне самосталности.

Па, шта је онда тај ваш излог – питао ме читалац, који је пажљиво прочитао прву верзију мог текста под тим насловом? Тако постављено питање читаоцима даје неоспорно право да такву упитност усмере и поставе према сваком књижевном тексту. У „страху“ од  неубедљивог одговора, ипак, одлучио сам да уместо одговора напишем нову, илити, трећу верзију промишљања урбане фигуре излога. А, и чему бити талац питања с којима се читаоци коцкају у кладионицама иза чијих излога све врви од вербалне борбе, „прса у прса“, једних против других одговора. А, правих одговора нигде, као ни правих питања, или, заслужних излога да се о њима потежу и троше толике речи. И клањања.