ХАЏИ ДРАГАН ТОДОРОВИЋ
О ЈАВИ И ЗБИЉИ
Зоран М. Мандић: „Мали наслови“, издавач
„Интелекта“, Ваљево, 2003.
Колекцијом кратких прозних
записа, које је објављивао на страницама „Политике“ суботњег додатка за науку,
уметност и културу, и са неколико стихованих форми утканих у такву мозаичку
структуру књиге, Зоран М. Мандић је своје, претежно лирски интониране, вокације
преточио у ниску драгуљних забележака о јави и збиљи, и, почесто, о личним
распећима над индивидуалним и колективним стрепњама.
Не прихватајући стереотипне
форме као обавезујуће при исказивању строго индивидуализованог поимања и
проживљавања света, и не пристајући да их међу корицама „Малих наслова“
ограничи једнообразним текстурама, Мандић је направио искорак из уобичајеног
истовремено дајући нарочиту драж различитом и посебном... Неуобичајене форме су
постале погодне и за визуелно комуницирање са пишчевим идејама, а неочекиване
асоцијативне вибрације релације са којима ће записи у његовим „Малим насловима“
постати специфичне „мале књиге разговора“. Међутим, како оне нису сегменти који
се читају као телеграфске вести, већ записи кадри да у тренуцима надахнутих
осама постану дијалошки садруг, или опонент са добронамерним „другим ја“, онда
и њихово прочитавање није инвентарисање пишчевих идеја, већ једна фина, и
нарочито асоцијативна аура у којој и писац и читаоци имају заједничку тачку за
размену позитивних енергија и добрих вибрација. Мандићеве добре вибрације
реализоване су тако да не тангирају само обично лице свакодневног живота, већ и
његову апстраховану величину. Имагинарне димензије инспирисане промишљањима
осама као веома актуелним егзистенцијалним проблемима савременог човека,
постале су посебне вредносне величине, јер својих сентенциозних валера садрже и
друге ореоле, као што су поетичке имагинације, или, понекад и полемички
интониране разгледнице временског неспокоја. Преводећи есенцијално на димензију
филозофских, па потом на језик поетских релација, Мандић открива и оно што се у
глухотном буку тишине и заглушујућим говорима слутње скрива, и што, као
златоносно зрнце у мору разноразних наплавина, племенито светлуца.
Не одустајући од самосвојствених
промишљања и коментарисања конкретних животних ситуација, али и од мисаоних и
апстрактних релација, Мандић свој концепт мале форме уздиже до нивоа у коме су
оне вишезначне и нарочито слојевите пројекције света, заправо прави мали опоетизовани
записи о суштини. Јер, стављајући филозофско у релације са сконцентрисаним и
минималистички јасним концептом света, као и са посебним поетским, и, нарочито,
са хармонијским и креативним опсервацијама, Мандић исписује и једну бајковиту
књигу, која, понекад разнежена, сентиментална и тужна, понекад мудра,
инспиративна и концизна, али у оба случаја књигу која је прави мали празник за
све оне који у књизи траже своје и прво, и друго ја.
БЕЛАШКА О АУТОРУ
Хаџи
Драган Тодоровић (1951-2008) био је истакнути песник и књижевни критичар, који
је живео у Пожеги крај Ужица. Године 2009. Књижевне новине „Свитак“ установиле
су награду с његовим именом.
НАПОМЕНА
Ових
дана, занет потрагом за одређеним песничким, прозним и критичким насловима,
које сам објавио с краја прошлог века, и миленијума, набасао сам у личној
архиви на писмо које ми је, нажалост већ дуго упокојени, Хаџи Драган Тодоровић
упутио далеке 2004. године, или прецизније 20.05.2004. г. Реч је о писму, у
којем ми је Х.Д.Тодоровић послао текст његовог приказа моје књиге „Мали
наслови“. Уз наведени текст било је прикључено и писамце следеће садржине:
„Зоки! Ово је текст који сам послао у
„Политику“ Анђелки Цвијић. Надам се да си задовољан са њим. Срдачно. Драган“.
И,
ево, након тринаест година ја сам успомену на књижевно пријатељство и сарадњу
са Драганом поделио на мом блогу www.zoranmmandic.bloospot.com
Нема коментара:
Постави коментар