ЗОРАН М. МАНДИЋ
НАРОДНИ ХЕРОЈ
(Сећање заборављено у „маузолеју“ далеког детињства)
Многе мисли, мислим, да сустижу
све учеснике живота, па чак и оне, који су их се одавно одрекли, а које говоре
и сведоче о њима и уместо њих, једнако о љубави и нељубави,и ове, које им
наводно помажу да преживе сећања у овом дисфункционалном свету бројних и не
ретко супртостављених профила заједница бивствовања. У свету у ком, мислим, да
би боље прошли да не мисле, да се не сећају, да постоје,само, онако офрље и без
строго дисциплинованих поштовања конвенција, правила понашања и поступања, и то
у сваком интервалу, периоду и појави свакодневнице, као некаквог израза
„врховног“ постојања, илити, егзистенције, са, између и без, на различите
начине, конципираних, измаштаних и отелотоворених актера, илити, божијих
рабова. Понављање, у формулисању овог изјашњавања, употребе помоћне речце
„илити“, „везе“ у смислу потребе за њеном језичком вододелничком функцијом,
само, потврђује сложеност објашњавања, често оног необјашњивог, које своју
замршеност дугује, углавном, онима, који воле и практикују да се, без навођења
разлога, одричу мисли, које их кадтад, у таквом статусу сустижу. И сустигну. Као
кавог: дезертера, издајника, шпијуна, саучесника, бегунца из затвора, или јадне
побегуље са полагања важног испита, рецимо за лиценцираног унапређивача
уређених и заштићених еколошких сектора и резервата.
А, сада се у овом наративу, као
у сред дворишта те свакодневнице сећам,
и осећам, да сам као дете, вероватно у некој блискости са овако вербализованом
мишљу мог одраслог мозга, о егзистенцији „објашњавања необјашњивог“, маштао да
постанем народни херој или херој народа, како то филозофи језика одмах, по
изреченом, воле да пресложе, ротирају као поставе у кошарци, не плашећи се
степена и санкција заштите ауторских права и слобода. Сећам се да сам тада у
детињству маштао да постанем народни херој, или како, већ рекох, у овом тексту
– херој народа, те да у статусу тог звања имам: свечану униформу и свој
маузолеј у ком ћу становати као споменик. У који ће, у дане обележавања важних
државних или локалних празника, долазити бројне делегације, чак и из
иностранства, да положе цвеће и венце. Нећу да одам тајну – зашто нисам постао
народни херој, као што нисам постао ни: снајпериста, специјалац за разбијање
терористичких акција, или, пак, стручњак за уклањање разорних мина у земљама у
којима се никада нису водили ратови. Такав одлучан став настао је као последица
након што је нешто превагнуло у мојој дечијој глави, нешто што је збунило њену
машту и што ју је скренуло са пута жеље. Сада ми је по мало жао што се у
времену мог детињства ништа није знало о компјутерима, друштвеним мрежама и
других дигиталним сензацијама, па тако нисам ни могао, ономад да маштам да, у
одраслом времену, будем, постанем, уважени програмер у неком војном или
цивилном рачунском центру, или пак хакер у викиликсовој „униформи“ са лаптопом
у торби пребаченој преко рамена и са ајфоновим мобилним телефоном у џепу. Али,
бојим се, да би неко од мојих тобожњих читалаца, након ове причице, из породице
мојих „малих наслова“, могао да каже да сам ја ипак био стидљиви херој маште
мог детињства у коме сам живео у његовом маузолеју жеља. И, у извесном смислу,
постао њихов споменик.
Нема коментара:
Постави коментар