ПИСАЦ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПИСАЦ

            Небројано есеја, других књижевних жанрова, огледа, списа и форми посвећено је дешифровању тајне писца и дефинисању појма писца. Изношене су многе идеје о невидљивим знацима преко чијих релеја писац успоставља везу помоћу које остварује плодове своје имагинације. И неку врсту самосвести о лавиринтном простору који у лику метафизичког интервала раздваја феноменално од ноуменалног у тој истој имагинацији. Неки слободнији у третирању појмовног изједначавали су феномен писца, поготово песника, са божанским бићем дарованог светодуховским привилегијама емоционалне интелегенције. За њих он ствара помпом али, и насладом мученика. А, они други, строжији у просуђивању, и расуђивању, цивилизацијских тековина и њихових позитивних и негативних приноса, проглашавали су писца homo ludensom, жонглером, опсенаром, лукавим комбинатором и „генијем“ чија пуна фигура никада није дефиницијски чиста.

                Један од одговора могао би бити садржан у констатацији да писац неће никада због нечисте, а камоли, због погрешне дефиниције нестати из свог феномена и његових contradiktion in adjekto коментара. Зашто?  Зато што писац гестовима урнебесног синтетичара и гримасама комбинаторичког заводника суверено управља неутољивом жељом за популарношћу, за оном множином чујности које се једна другој пењу на рамена. Није неистина да је неким писцима та жеља важнија од упознавања друге стране врта, да не престано објављују.Уместо да пажљиво лекторски и логички окопавају своје текстуалне „биљке“.

                Заборав је пуно осећање казне за многе писце. Они је тешко подносе, она их убија ефикасније и од метастаза опаких болести, чак и ничим помућене њихове чисте и мудро вербализоване евокације. Логос њихових просветљења. Ова констатација нарочито је подигла своју видљивост у епоси наглашене издавачке продукције и њеног преобликованог ширења у електронским медијима са сасвим другим конфигурацијама адреса, пошиљки и пошта.

                Велики број књига, часописа, ревија и других књижевних гласила учинио је писца транспарентно грабежљивим у смислу да му никада није доста оглашавања и личне промоције. У тој захукталој алавости, коју у медицини називају и означавају галопирајућом, они све ређе, и све мање, одлажу вино својих текстова у подрумске мирове сазревања и стрпљења. Да одстоји. Да се, ако ништа, одмори од себе. Од свог укуса. Од тескоба унутрашњег и унутрашњих навира. Карте се бесциљно бацају на вруће тек исписане редове, на песме и друге текстове, престајући у њиховој непроређености и да дишу док их не угледају објављене. А, потом, већ су у трци да то исто искористе и понове на неком другом огласу. Изгледа да у тој трци не помажу, ни здрав разум, ни иронија, као традиционално водеће пишчеве илити песникове навике.