ЗОРАН М. МАНДИЋ
ДИГРЕСИЈА
(Прича
о: одступањима, удаљавањима, растезањима и усељавањима)
Многи писци, на меридијанима
скоро свих живих језика савремене цивилизације, велику муку муче са наративном
дисциплином, без које неумитно сами нападају биће својих прича, или дужих и
комплекснијих наратива. Та недисциплина највише се веже за појмове: одступања и удаљавања од главне
(централне) теме, који својим „радом“ унутар „тела“ текста повлаче за собом и
несхватљива усељавања, једне или више, подприча, које ремете, унапред
дефинисани, нацрт темперамента, ритма, хармоније и логике основне идеје. И кроз
њу замишљене поставке наратива. Тумачења такввих одступања у речницима страних
речи роје се око термина дигресија, који етмолошки потиче од корена латинске
речи дигресион, а који се веже и за сарадњу значењима друге две латинске речи:
кохабитација (усељавање) и дилатација (растезање, ширење и проширивање).
Познати прозни писци 19. И 20. века,
рецимо, попут Маркеса или Џојса, нису се устручавали, устезали и ауторски плашили, да макар у некој фусноти
једног свог прозног остварења, као на каквој маргини, проговоре о тегобама са
дигресијама, чијим изворима, готово да су дали, па чак и заштитили, њихову
слободу генерисања различитих, да поновим бујичних: одступања и удаљавања од
основне теме. Ти проговори, веома језички шармантно, смишљени су и елегантно
упаковани, као профили малих теоријских „ванземаљаца“ са улогама узрупатора,
који попут играча у фудбалу, а који играју на позицији задњег везног
одбрамбеног играча, илити, дефанзивца са задатком да неуморно квари и деформише
унапред постављену игру, стратегију и тактику противничког тима. Са тим
„ванземљцима“ у својим причама познати писци су утирали пут појавама нових
техника писања, а самим тим и на читалачким територијама – нових читања.
У сваком случају, дигресије,
како их год крстили и означавали – притоке, утоке, понорнице, имају свој, пре
свега аутономни, сензибилитет, који, и те како, доприноси новој динамици у
тексту. И у садржајима, који се односе на стандарде феномена „личног рукописа“,
који у модерни и постмодерни више не вегетира у блоковима и шемама нацрта
фабуле, већ се екстензивно шири између два пола, једног који се метафорички
означава, као „шизофрена сенка“ и другог, као „Алцхајмерова путања“. Између та два пола, данас, нарочито у
модерној прози, али не мање и у есеју, а посебно у поезији, писци се
преслободно ослањају и уздају у кохабитације својих усвојених: „ванземаљаца“, „понорница“
и „утока“, с којима једноставно током писања, као и у фудбалу током игре,
мењају унапред припремљене такатичке планове, системе и саставе. Они данас пишу
тако да не би морали да читају сутра, оно би из угла прочитаног могло да их
убије.
Речју, дигресије осветљавају
нове путеве и најтврдокорнијих прича, закопчаних до грла, које се не дају, баш
лако, извести из ћелија својих: љуштура, шкољки и „пужевих кућица“ на клизави
пут нових начина читања и разумевања. Међу диресијама познате су и оне појаве,
које покрива реч дилатација, а које у причама производе највећа удаљавања од
епицентра наратива, најсличнија астронимским удаљавањима унутрашњих планета од
сунца. Зато је модерна књижевност незамислива без дигресија и то највише из
разлога што је прошло време лакоће читања и разумевања књижевног текста. У
модерној књижевности дигресије, као по неком скривеном менталном, или
нескривеном електронском поступању и процедури, саме брину о својим спонама,
тетивама и синапсама, које их вежу са основном темом. И са циркулацијом
материја од којих се инфузивно исхрањују. Дигресије су веома важни обронци,
подножја и постоља растегљивих граница садржаја сваког модерног књижевног
текста.
