ПУТ

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПУТ

Пут беше и

биће то

колико дуг толико кратак

јасно то да буде

свим путницима

кад у земљу семе буду

полагали

кад с ње плодове буду

брали

скидали

               одлагали

Пут радости и

пут туге нека расту

тако док год се не раздвоје

међу собом

као земља од воде

као ветар од ваздуха

да ватру распири

разроком је учини

огњем што немилим пламеном

све сагори

Пут је увек

какав год био

број и ватра

Итака и Суматра

острва која дугују вечну славу

метафорама у загрљају са

метафизиком грчких митова

с Одисејевом постојбином

са Светим Духом

                               Оцем и

Његовин Сином

На том путу

макар само у овој песми  

њеном неуплашеном песнику

немогуће је ма колико он то хтео

да на овом путу

не спомене острво Борнео и

Милоша Црњанског за кога је

ретки пут био као ретки цвет

као Rafflesia arnolidii

као линија трупа највећег цвета на

свету највећих песама

које цветају за сваког од нас пре и после

док не стигне до

места са кога се силази

искључује с пута

Не то нису убога правила крута

Нити је преко те мере

наставак путовања опција боља

од оне која је увек по себи

божја воља

као неумитна жар птица

што је покреће и снагу јој даје

божја честица из

божје домаје