УМОР

ЗОРАН М. МАНДИЋ

УМОР

Уморан сам

заиста уморан од свега а

одмора као ни зрна

зрнца наде на видику

уморан од себе

од начина на који сам

све уморнији

као Дон Кихот у старости у

дану када је престао да

буде млад и

јуриша на ветрењаче

на одраз лика свог копља у

огледалу сенки

уморан у жељи да чувам

свој умор

као завет и славу

да верујем у њега да

докажем да одмор не постоји

као што не постоји ни моје

одморније ја и то

усред овог остарелог света

под још остарелијем сунцу

које је све ближе тренутку

када ће се угасити и претворити у

санту леда као

нову космичку реликвију