ЗОРАН М. МАНДИЋ
НАГРАЂИВАЊЕ ИЛИ НАГРЂИВАЊЕ – ПИТАЊЕ ЈЕ САД?
Одувек су постојала, а оптимисти кажу и
постојаће - лепа питања, чија естетска заносност је велика дужница храбрости, без
које има више ружних него лепих одговора. Трновитост судбине, како питања, тако
и одговора, тематски је позната, као једна од култних незаобилазности, многих
филозофских расправа. Међутим, та „незаобилазност“, није повод писању овог
текста, уз напомену да и, само, њено спомињање - угрожава овај „мали наслов“,
илити га расплињава, па чак и разграђује. Његов аутор је, заиста,чудан писац и
често неподношљиви разградитељ сопствених текстова. Али, да би се та разградња
превентивно предупредила, спречила, зауставила, ваља подсетити, на наслов овог
текста у коме се актуелизује питање дилеме – „награђивање, или нагрђивање“. У
„малим насловима“ треба се због „прописане“ форме, па и текстуалне дужине,
служити са што краћим одговорима. А, све то да би се сачувао дух компактне
кратке есејморфне приче, која би примерице ради требала да изгледа овако:
„Награђивање
би било високо вреднован, пре свега компетентно урађен посао, када га не би,
годинама и деценијама, обављали синови чији су очеви, годинама и деценијама,
били службеници, па и веома важни чиниоци, у ексјугословенским обавештајним
структурама. Највићи број тих извршитеља је и данас, без обзира на националну,
борачку, политичку и верску припадност, позициониран на важним државним пословима у
Београду. Они, као такви и, пре свега, незамењиви оцењивачи, добро зарађују и
још боље живе. И нико им не може ништа. У одређеним ситуацијама само се
премештају са једног на друго саветничко, или помоћничко место, или ротирајући
се из једног у друго министарство. Због такве „заштите“ поменута награђивања
личе на жалосна нагрђивања. И све то моденски прилагођено курсу „машна,
ташна...“, по могућности и ајфонизацији њихових неприслушкиваних комуникација.
Зато се бројне награде данас деле на килограме и метре, као некада ордени заслуга
за народ првог, другог или n-тог реда.
На крају, када се награђивачи /нагрђивачи испраћају у „заслужене“ пензије,
њиховој деци се, на истим опроштајним свечаностима, уручују решења којима се
доживотно именују за в.д. награђиваче /нагрђиваче. И, где је свему томе крај –
питање је сад, поготово када се одлучује ко ће сести у клупе академика САНУ? И
Шекспир би се насмејао на овако постављено питање, јер чему оно његово „бити,
или не бити“, када је њима „бити“ увек било доживотно орочено. И то, без
обзира, на националну, верску или било коју другу припадност, пошто су они увек,
попут масона, имали и поштовали само своја правила.“
Надам се да ће,
иоле, луциднији читалац схватити да је у овом „малом наслову“ реч о нагрђивању,
а Бога ми, и фаулирању интелекта просечног ненаграђеног грађанина Србије.
Нема коментара:
Постави коментар