ZORAN M. MANDIĆ
PEVANJE ILI UZALUDNO MIŠLJENJE
(Boško Tomašević: CELAN ETUDES I DRUGE
PESME, Krovovi, Sremski Karlovci, 1991.)
Kako
će se čitati pesme dr Boška Tomaševića (1947, Bečej) uz: Mihajla Pantića,
Želidraga Nikčevića i Vase Pavkovića, najprisutnijeg savremenog književnog
kritičara, u vremenu naraslog poetičkog višeglasja i sklonosti međusobnog
razlikovanja po svaku cenu, bez obzira na uslove uspostavljanja mogućih
konvencija i suzbijanja nekritičkih modela kroz ostvarenje suverenosti jedne,
koliko-toliko, važeće narativne strategije – pitanje je čiji odgovor treba
nalaziti naspram semioloških istraživanja znaka ili Deridine filozofije pisanja
uz nužno povezivanje istog filozofskog korpusa tzv. razlike sa učenjem: Hajdegera,
Helderlina ili Rene Šara, koje je poezija dr Boška Tomaševića pozvala u pomoć u
njegovoj ranijoj zbirci pod naslovom Čuvar vremena (Sfairos, Beograd, 1990.).
Sigurno da u odgonetanju odogovora na tako postavljeno pitanje iziskuje mnogo
strpljenja i rvanja sa neophodnim filozofskim znanjima koja je pesnik dr Boško
Tomašević inkorporirao u svoju „ontologiju pesništva“ izlažući se tako riziku
da ostane poetički zamršen, ali i mogućnosti da svoja iskustva „bitka i
pevanja“ situira u obliku filozofske pesme koja „odgađa biće“ i pretvara se u „slovo bestvarno do tamnog
ogledala pisma“.
U
knjizi Celan estudes i druge pesme Tomašević je zaljubljenički uz pomoć
rumunskog pesnika Paula Celana (1920-1970), nadrealističkog kolosa kolorita
rumunske lirike, tj. služeći se njegovim lirskim etidama – pokušao osmisliti
neprolaznost peva sa svim što u strelnoj praznini, kako on to zaključuje,
nalazi prostor za gradnju i otvara put prema biću; od ožiljka do pesmopropusnog
jezika. U poseti Celanu, na putu kroz Černovice „da bi opsenarski bacio rešetku
jezika na kristal daha“ Tomašević ustanovljava da postoje odlomci tumačenja
koji te smatraju nenastanjivim zato što si sa svim mislima izašao izvan sveta,
jer se oko sklopilo i jezik se uputio stazom bića odakle je sve krenulo ka
svakoj reči, ka svakom znanju. To njegovo naginjanje nad početak nalikuje kako
spoljašnosti, tako i unutrašnjosti smisla življenja i pisanja zaodenutog u
uobraženu auru nekakve egzaktne filozofičnosti.
Sudrarajući
se u tmini sa kajdankom Celanovih pesama u prozi, kazavši mu šta znaju, a ne da
sanjaju, Tomašević je poput Kjeregora potegao i pitanje o Gospodu metafizički
težeći za osećanjem njegovog privida i nevidljivosti „dorastao imenu koje se
kreće s letom čist i tanan s drugim nebom gotovo živeći“. U ponorima i na
visovima promišljanja pesničke i životne privremenosti, Tomašević je u model
svog pisanja utisnuo i „raspravu“ o rečima koju izjednačava sa dušom i njenim
nastojanjem da napuni rog stiha na oba pola, svoju dvojnost po naličju Boga i
svoje čekanje. Začuđuju obrti kojima Tomašević pritiska ranjeno zadovoljstvo
nepisanja ili svetlost protivbića. Preterivanja s mogućnostima da Bog ispeva
Celana jesu i kraj pesničke priče dr Boška Tomaševića o Celanu i stilskom
vežbanju na u krug izdanja nekog ko čita i misli o: Celanu, Deridi, Blanšu i
Helderlinu. Knjiga se, inače, završava kontraverznim Šarovim pismom Heraklitu
koje kontekstualizuje sasvim oprečnu filozofsku predstavu mišljenja u prilog
tzv. nužnosti pisanja.
Napredujući
prema riziku dr Boško Tomašević je objavio i svoju prvu ovogodišnju knjigu
pesama Video žiška problematizujući njome do kraja izvesnost sna i predmeta,
logosa i tanatosa, a sve to za račun produbljivanja pesme o približavanju žiška
njegovoj strelnoj svetlosti. U ovoj knjizi Derida je izvršio presudan uticaj na
Tomaševićevo poimanje fonocentrizma, „preobraženja i milosrđa“ pojmova pisma,
traga i teksta. Uz mnoštvo metaforičkih „trikova“ o suverenosti protokola
čitanja na iskustvima: Trakla, Rusoa, Borhesa (Stižem k svom središtu, svojoj
algebri i svojoj odgonetki, svom ogledalu), Paunda ili Notropa Fraja – Tomaševć
je kroz recepciju njiovih umetničkih i filozofskih postulata, pristupio
globalnoj izmeni pesničkog horizonta, ali uz dosadnu prisilu ponavljanja uzusa
savremene filozofije kao najopštijih mesta postmodernističke književnosti.
Da
li je uspeo, i u čemu, takođe je pitanje koje valja postavljati uz poeziju dr
Boška Tomaševića, koja je blokirana čitavim nizovima nepodobnim za obično
razumevanje, pa traži kvalifikovanog čitaoca usredsređene percepcije
filozofskog diskursa i semantičke strukturacije teksta. Uklapanje oprečnih
filozofskih fragmenata daju Tomaševićevoj filozofskoj poeziji i komplikovanu
težinu prepoznavanja, propitivanja i prisećanja.
Ovaj tekst je objavljen u dvobroju 397-398
/mart-april 1992. godine časopisa POLJA (Novi Sad).
