МАНДИЋ ГОВОРИО О НОВИМ ДОНЧИЋЕВИМ ПЕСНИЧКИМ КЊИГАМА

                            МАНДИЋ ГОВОРИО О НОВИМ 

                  ДОНЧИЋЕВИМ ПЕСНИЧКИМ КЊИГАМА

            У понедељак 6. новембра 2017. године, а почетком у 19 часова у новосадској Градској библиотеци, ЗОРАН М. МАНДИЋ је говорио, заједно са познатим бечејским песником и преводиоцем, о две нове песничке књиге Милоја Дончића (1963), који након изгнанства из Метохије живи у Нишу. Реч је о Дончићевим песмозбиркама објављеним ове 2017. године- Трпеза за усамљеника у издању Градске библиотеке Нови Сад и Око у оку: љубавна лирика у издању ИП Панорама-Јединство, Приштина-Београд-Косовска Митровица. Мандић је већи део свог излагања посветио књизи Трпеза усамљеника, при чему је истакао да је Дончић песник оригиналне критичке вокације са нагалашеним ироничким набојима, који се у својим песмама не удвара стилским фигурама, у чијим је хербаријумима, илити „покретним гробницама флоре“, како је то духовито превео именицу „хербаријум“, организовао дефиле песничких слика на којима се појављују и зборе, како би то сликовито рекао славни Његош, бројни историјски ликови из поља књижевности, уметности, науке и стратегије и тактике ратовања, а међу којим су: Пикасо, Модиљани, војвода Петар Бојовић, руски песник Станислав Красовицки, династија Немањића, Милутин Миланковић, Владислав Петковић Дис и чувени, нажалост трагично страдали,хор руски светског гласа и угледа – Александров, а којима у том дефилеу друштво праве веома занимљиви савременици српске књижевне и културне сцене – Небојша Васовић, Душан Стојковић, Светислав Травица, Милан Ненадић, Рајко Косијер и још неки други. И у ове две нове књиге, без обзира на замишљену поетичку различитост, Дончић наступа „отвореним гардом“, илити "спуштеним рукама,  наспрам изопаченог лица географски неоивичене стварности и њених топонима, не либећи се да своју згроженост с многим њеним искривљењима и негативним метаморфозама и анаморфозама, критички прозове као примере чије „утврде и бункере“ тзв. друштвене, политичке и правосудне недодирљивости треба рушити и засвагда елиминисати, а заједно с њима и недодирљиве „јунаке“ њихове збиље, као типичне изразе: љигавости, хипокризије, себичности, корупције, овејаних глупости и цинизма, али не као "узвишени циник" како то језички незграпно и нетачно утврђује један његов рецензент. 

                Ову занимљиву промоцију, којом је Милоје Дончић обележио 30 година сваралаштва и појаве његовог књижевног првенца Трошна катедра (Јединство, Приштина, 1987. године), надахнуто је водила Весна Живковић, запослена у Градској библиотеци, пред публиком, која се одазвала у већем броју, а у којој су били познати новосадски песници Рале Нишавић, Бошко Томашевић, Анђелко Анушић,  Раица Драгичевић и Миодраг Петровић.