Зоран М. Мандић на уручењу Октобарске награде града Апатина 1998.године
ЗОРАН М. МАНДИЋ
ОСЕЋАЊЕ
(Мали
прилог расправи о музици)
Заборављени старогрчки филозоф
Перфсит говорио је да је људско тело инструмент на коме богови изводе арије
своје најлепше музике. Музику порука чије интонације иду од најсуптилнијих,
готово неухватљивих, треперења до епилептичких трзаја, који грубо празне све
што је маестрално скривено испод
заводничке људске коже. У колориту многих функција. Разлика у
течностима. Симетријама. Асиметријама. Капима. Начинима. Поступцима и
поретцима. И оним магичним лифтовима, којима се све спушта и диригује из главе.
И носи у њу. Као порез. Као завет. Као дужност.
Перфситово запажање је, уствари,
љупка метафора за есејизирање приче о осећању. О највишем производу „божије
музике“. Оном, који свакога, па и најнезанемарљивијег појединца, раба божијег,
чини њим самим. Самим собом. Оним и у оном што може да не престане. Као
бесмртност. Што излази из људске душе, као дашак, и лебди по васељени. И враћа
се у људску душу као једини њен савезник. Као, онај на кога се можеш ослонити у
сваком избору. Уверењу. Препирци са самим собом. У крвавом двобоју са отимачима
части. Брбљивцима и јајарама.
Осећање је круна коју су богови
стављали на „главе“ својих најомиљенијих нота. Партитура. Виолинских кључева.
Крунишући оно што сами највише цене у сензацији. Чиме нас чувају од нас самих.
Од једноличности. Учмалости. Малокрвности.
Нема коментара:
Постави коментар